– Jesi gledala „Utisak nedelje“?
– Nisam ceo, moram da pazim na mašinu, omekšivač sipam tek kad počne druga centrifuga…
– Videla si goste…
– Misliš na pisca koji je iz dijaspore došao da nam otvori sajam, ali i oči…
– Sad ima bradu kao Slobodan Jovanović, gladi je pred kamerama ko neki sedi mandarin…
– U tuđini kao da je malo oklempavio…
– Pravo da ti kažem, to mi najmanje smeta, verovatno i njemu, to se danas operiše laserski, začešljaju ti uvo unazad i isti dan ideš kući… Mene nervira kad neko živi napolju, dođe ovamo i na televiziji drži stranu Karadžiću…
– Ima pravo da voli koga hoće i da to javno kaže…
– Bez obzira na Srebrenicu?
– Srebrenica pa Srebrenica! Ko zna da li su ti muslimani baš toliko pobijeni, drugo, ako i jesu, ne zna se ko je ubica. General Mladić je tek u bekstvu, još u bekstvu…
– Volimo ga dakle do pravosnažnosti presude! Prezumpcija nevinosti?!…
– Nego šta! Danojlić ceni Karadžića, nije, kaže, još čitao njegov roman, kao književnik nije rad baš da ga prizna i primi kao punovrednog kolegu, znači – ceni ga kao borca za srpstvo…
– Ti iz dijaspore su svi isti! Tamo su bogobojažljivi članovi Evropske unije, ovde dođu na porciju srbovanja i opet natrag…
– Kao oni po Kanadi i Americi, tamo džogiraju, drže dijetu, piju kafu bez kofeina, a onda dođu na nedelju dana i hoće da sa njima neprekidno ločemo rakiju, da žderemo kolenice, da sedimo u kafani do tri ujutro… Čekajte malo, braćo, načuli smo i mi ovde ponešto o holesterolu, drugo, i mi sad imamo kakav god posao, hoćemo da na radno mesto odemo naspavani, sveži…
– Moj rođak iz Toronta, stigao uveče i kaže mi: „Je l’ možemo sutra u lov, nisam jeo srnetinu ima četiri godine!“
– Sećaš se one moje majice na kojoj je pisalo „Univerza Ljubljane“? Jedan moj poznanik, zubar iz Nemačke napao me što to nosim „posle svega što su nam uradili“, sreća te mu jedan njegov kolega umesto mene zapuši usta…
– Da?…
– Rekao mu: „Kad je Nemačka priznala Hrvatsku i Sloveniju, ti nisi zatvorio praksu i nisi otišao u Jugoslaviju da sprečavaš secesiju…“
– Svi ti Srbi u rasejanju imaju praksu…
– A imaju i teoriju za koju smo zaduženi mi koji nemamo praksu – ne dajte Kosovo pa ne dajte Kosovo, ne dajte ga vi!
– Francuski zet bi se rado vratio u Srbiju kojom sada vlada njegov stari prijatelj Koštunica…
– Koga ceni kao De Gola i Linkolna… Kao kad imaš test – koja reč ne pripada ovom nizu, ha, ha, ha…
– … ali bi u Francuskoj morao da ostavi ženu i decu …
– Hm, obično su veći rodoljupci oni koji su tamo neuspešni. U Nemačkoj sam upoznala mnogo naših koji ne podnose i ne cene Nemce, mnogi i posle trideset godina ne znaju dobro nemački, nemaju nijednog prijatelja Nemca, ne idu u pozorište, štede da odu u Svetu Goru, skupljaju postere Hilandara, imaju sabrana dela Nikolaja Velimirovića, tuguju zbog Gračanice, raduju se što je Svetosavski hram veliki porastao…
– Koštuničinima je Ministarstvo za dijasporu jedno od najmilijih, ovo za izbeglice je nešto što se mora imati po ključu, radi puke političke korektnosti…
– Izbeglice su ti primitivna rodbina iz unutrašnjosti, nikad ne pitaju šta bi oni mogli da učine za Srbiju, nego samo šta bi Srbija mogla da učini za njih, daj pa daj! Srbi u dijaspori su drugo, oni su elita, tu ti je onaj Nedeljković koji samo melje o srpskoj slavi, a predaje negde u Francuskoj, pa Danojlić…
– Kaže da ga za premijera vezuje drevno prijateljstvo, možda je zato Sajam otvorio on a ne Dobrica…
– Dobrica se makar i sa zakašnjenjem bio usprotivio ratnoj politici Miloševića i ne može do daljnjeg da otvara sajmove!
– Što će reći da se gost iz Francuske poneo krajnje učtivo! Razumeo je atmosferu koja vlada kod domaćina…
– Sećaš se kad smo bili u Tunisu, bila je reč o zavođenju reda, kad je Sneža rekla: „Ma Hitler je keva!“ E, meni ovo što sam čula na televiziji zvuči isto tako!
– Da, baš slobodoumno…
– Slavni pisac koji živi u Francuskoj i koji može da simpatiše koga hoće simpatiše baš Odbor za odbranu Radovana Karadžića…
– Koji pa nije jedini koga Hag traži! Ministar pravde iz pijeteta prema zaključku Živkovićeve vlade neće isporučiti nijednog generala…
– Šta je naravoučenije?!
– Pa da je mnogo važnije je li neko Srbin nego je li počinio zločin!
– Jasno! Zločin ako je i počinjen nije počinjen iz čista mira, drugo, zločin nije lako dokazati, a to da su Karadžić i Mladić Srbi, to se zna i to mora biti iznad svega! Evo, htela sam da budem ironična, a žmarci su me svejedno podišli, to je nešto jače od razuma, dublje, dalekosežnije.
– I ja sam se naježio! Dosta su nas klali, ovo je prvi put da smo se malko oduprli!
– I odmah nam se to nabija na nos!
– Da nas za jezik ne vuku gori od nas, možda bismo i priznali pokoji zločin, ovako… – nema šanse!
– Neka nam zavedu kakve hoće sankcije, mi svoje znamo!
– Ako nekome treba da se sudi, neka mu se sudi ovde kod nas!
– Kod nas! Nego šta! Mada ne vidim zašto…
– Ne vidim ni ja! Da smo imali nešto protiv generala, bili bi uveliko saslušani, oslobođeni i unapređeni!
– Zamisli dnevnik: „U Muzeju savremene umetnosti otvorena je izložba penzionisanog maršala Pavkovića…“
– „…Senku na ovaj kulturni događaj bacila je šačica espeovaca koji Maršalu zameraju što je svojevremeno tobože dao podvoz atentatorima na bivšeg ministra inostranih poslova…“
– „Policija je bila prinuđena da upotrebi suzavac od kojeg je jedan demonstrant namerno hteo da se uguši, ali mu je pružena prva pomoć tako da se već obreo u pritvorskoj jedinici CZ-a…“
– Hoćemo li doživeti ovo?
– Nego šta!
– Hajde onda – u to ime!
– Živeli!
– Živeli!
