Komentar
Stepen državne represije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Kako se ono beše zove poredak u kojem važni segmenti društva zavise od hirova jednog čoveka?
Velika je stvar znati ko ti je kriv za sve u životu, a velika je baš zato što je retka. Obično su, naime, naši problemi rezultat niza složenih okolnosti, a među njima neprijatno retko dominira baš ono što smo sami sebi skrivili. Ljudi, doduše, vole da se fokusiraju na jednog krivca (pojedinca ili kolektivitet) koji, dakako, nikada nije onaj kojeg vide u ogledalu, ali je nevolja u tome što u takvom fokusiranju obično kobno greše.
Ovako gledano, zaposleni u javnom medijskom servisu ove države i njene jedine aktivne pokrajine – dakle na RTS i RTV – su srećni ljudi jer ne moraju da krivca traže svugde unaokolo; oni znaju sasvim konkretno, nedvosmisleno i vrlo pojedinačno, ko je kriv za to što ne dobijaju plate i honorare i što im se program polako raspada, a kuća rastače: taj čovek zove se Vučić Aleksandar, i trenutno je zaposlen u Vladi Republike Srbije na dužnosti Prvog potpredsednika. Šta nam to govori, i koliko? O RTS i RTV malo; o Vučiću više; o današnjoj Srbiji najviše.
Javni je medijski servis u veoma ozbiljnim problemima, a pokrajinski gotovo pa u agoniji, jer nema para. Pa dobro, čudna mi čuda, ovo je siromašna država i još siromašnije društvo, za svašta ovde nema para, čak i za preče stvari od nekog radija ili televizije. Sve je to načelno tačno, ali ne i u konkretnom slučaju… Jer ovde nema para ne zato što „nema para“, nego zato što je lično Vučić Aleksandar odredio da ima da ih ne bude. Kako?! Tako što je najavio da će u najskorije vreme pretplata biti ukinuta, a da će RTS/RTV biti (nekako, ne zna se kako, i jednom, ne zna se kada) plaćan iz budžetskih sredstava. Kada mu je iz ministarstva finansija poručeno da se ne šali jerbo para za to u kokuznoj državnoj kasi nema, Vučić je otprilike poručio da ga je baš briga i da ima da bidne kako je blagoizvoleo narediti jer da je „ukidanje pretplate“ predizborno obećanje SNS-a, a njemu je baš nekako stalo da ispuni jedno predizborno obećanje. Utoliko pre što je baš ovo sasvim zgodno u te svrhe: besplatno je (za njega) i lako ispunjivo, utoliko što će teret konsekvenci njegovog ispunjenja svejedno pasti na nekog drugog, odnosno na one iste građane koji su i do sada finansirali javni servis, ali to neće biti tako vidljivo.
E sad, k suštini: zašto je sve ovo tako važno? Zato što nam precizno pokazuje u kom pravcu se kreće Srbija. Samu priču o „javnom servisu“ kao takvom ostavljam za neki drugi put. Da sam zagovornik (a bogme i plaćalac, i to dvostruki!) pretplate kao načelno daleko najboljeg načina finansiranja (i te kako potrebnih, u ovoj poplavi treša) javnih medijskih servisa – nezavisno od toga ko je na vlasti – onima koji me čitaju poznato je dobrih tuce godina. Okej, neki ljudi misle drugačije; u redu, neka se onda zalažu za neki drugi model, ne marim. Sve je to legitimno. Ali, ovako kako je urađeno, apsolutno je nemoguće i nedopustivo da se radi; to se nekada, na nakaradnom drvenom jeziku jedne epohe, zvalo voluntarizam. Bolje ime za to je: arbitrarno, siledžijsko, vaninstitucionalno i utoliko sasvim nelegitimno a po posledicama devastirajuće štetno mešanje u stvar od ozbiljnog javnog interesa. To je, baš to, uradio lično Vučić. A kako je to uradio? Evo kako. Kada čovek za kojeg „svi znaju“ da je de facto najmoćniji u državi kaže da je pretplata pred ukidanjem i da on čvrsto stoji iza toga, ko je na ovu skupoću lud da plaća pretplatu, tj. nekakav „namet“ kojem su dani odbrojani?! Pa, zamislite da se sa Nadležnog Mesta najavi da će javni prevoz koliko sutra biti besplatan – da li bi iko kupio kartu, kamoli mesečnu markicu?! Zato je naplata pretplate skoro pa zamrla, i bilo je vrlo lako predvideti da će upravo to da se desi. Istovremeno, onaj „alternativni“ način finansiranja, osim što načelno nije baš preporučljiv i retko gde se primenjuje (nećete nam valjda Orbanovu Mađarsku navoditi kao demokratski uzor?!) još je neizvestan i na dugom štapu, što takođe nije bilo nerazumno očekivati. Suma sumarum: važan segment civilnog društva (javni medijski servis to jeste, i tu jeftini kafanski cinizam ništa ne pomaže) gotovo je onemogućen da deluje, a ljudi koji tamo rade dovedeni u krajnje nezavidnu egzistencijalnu situaciju, naprosto zarad hira i pizme jednog čoveka, ili u „najboljem“ slučaju jedne političke stranke. Kako se zove društveni poredak u kojem je tako nešto i stvarno i moguće? Je l’ demokratija? Ko mi dokaže da jeste, da je to ta, kakoseonozvaše, demokratija – vodim ga na pišingere kod majstora Petkovića!
Zbog ovakvih stvari ne mogu a da ne ponovim da mi Srbija ovih meseci strukturno neverovatno (i depresivno) liči na svoje bljutavo i sramotno izdanje iz perioda 1988–1990: „narod“ masovno zaljubljen u novog Vođu u sumanutim procentima koji ukazuju na epidemiju akutnog kretenizma koji se prenosi vazduhom, opozicija ili u rasulu ili u sporom, mučnom i nadasve konfuznom nastajanju, a dojučerašnji disidenti, „nezavisnjaci“ i kritičari svega postojećeg podguzno se roje i umilno zuje oko novog Spasitelja, neki iz iskrene zaljubljenosti, drugi (većina) u nadi da će im ovaj dobaciti koju sinekuricu, te da će se tako udobno ugnjezditi u samo središte Novog srpskog poretka jerbo će gazdi da ojačaju „evropski“ legitimitet kao što su njihovi prethodnici Miloševiću bildovali onaj „nacionalni“. A na svaku „kolateralnu štetu“ Gospodarskih hirova pljunuće s prezirom i podsmehom kao poslednjim utočištem hulja.
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve