»Hejtovanje«, humanizam i profit

Mora da ste već videli taj spot, jer svi su ga videli: Hristina Popović, Goran Bogdan i Severina (Vučković, or whatever) u nekom šljaštećem supermarketu – gde su što kupci, što osoblje, a pri tome svih triju centralnojugoslovenskih nacionalnosti – razmenjuju ljubazne reči kombinovane sa teškim uvredama „na nacionalnoj osnovi“ ali i na ostalim osnovama i osovinama (fizički izgled, porodica ili bilo šta drugo). Mislim da sam skeč baziran na istoj dosetci nadrealističkog porekla video još kod Montipajtonovaca, ali ne smeta: spot je urnebesan i odlično napravljen (idejni tvorac i realizator Predrag „Posljednji Srbin u Hrvatskoj“ Ličina), ovo troje su odlični, a poruka je, kako bi se reklo, humana.

Tzv. govor mržnje (hate speech) odavno je premrežio i temeljito zagadio javni prostor, a naročito onaj na internetu. Zašto baš taj? Eh, tamo se širi i reprodukuje lakše i brže nego najzajebaniji brazilski soj korona virusa, a pri tome njegovi prenosioci gotovo nimalo ne rizikuju, jer će gotovo bez izuzetka ostati anonimni i moralno – kamoli zakonski – nesankcionisani. Tako je masovna umreženost zapravo do kraja legitimizovala i „normalizovala“ govor mržnje, koji je pre ovakve svoje srećne digitalizacije ipak nosio izvesnu stigmu nedostojnosti i srama.

Imaju li ovakve humanističke kampanje stvarnog efekta i smisla? Smisla svakako imaju, utoliko što je nečasno predavati se varvarstvu bez borbe, a što se efekta tiče… Zavidim onima koji još misle da je moguće postići ga. Oni verovatno ili ne vide da je svet ispao iz zgloba, ili misle da ga je moguće ponovo uzglobiti. U svakom slučaju im je lepše tamo gde su, gde god to bilo! Ovaj preumorni kolumnista, i sam vrlo rutinska žrtva kojekakvog „govora mržnje“, dvoji u to da se problem može rešiti „prosvećivanjem“ bilo koje vrste, jer mu odavno izgleda da je ritualno prosipanje mržnje postalo žanr za sebe i svrha sebi samoj, jedna samorodna disciplina i izvor grešnog zadovoljstva i dušeispunjenja za sve širi krug (pretežno) digitalnih izgubljenika koji nemaju više nikakvu relaciju sa stvarnim stanjem stvari u vezi sa bilo čime. U tom smislu, potkultura mržnje je nalik pornoutopiji: svet za sebe, u kojem ne važe pravila i ograničenja poznata sa ove strane brave.

Uzgred budi rečeno, lociranje ovog spota u supermarket ambijentalno je efektno, ali sitničaviji gledalac bi spotu mogao zameriti upravo ovakav izbor. Zašto? Zato što mu oduzima na verodostojnosti. Naime, upravo na jednom takvom mestu likovi koje igraju Hristina, Goran i Severina prestaju da nose svoja tzv. identitetska obeležja, pogotovo ona tribalno-kolektivna, i postaju naprosto Prodavci i Kupci, anonimni točkići u mehanizmu „kapitalističke mašine“, kako to lepo zovu naši progresivni mislioci. A kapitalizam ne trpi nikakve „Srbe“, „Hrvate“ i ostale „Bošnjake“ sve sa njihovim detinjastim hejtovanjima, jer to smeta poslu. Što bi se reklo, budi ti kod kuće, „u svoja četiri zida“, šta god hoćeš, ali na poslu ima da se rastapaš od ljubaznosti prema svakoj mušteriji, i ima da izgleda kao da si u tome potpuno iskren!

E, sad. Sećate li se onih zlokobnih urbanih legendi iz vremena SFRJ socijalizma i bratstva i jedinstva, kako morate posebno paziti da od prodavca u SR Hrvatskoj ne zatražite „hleb“, jer ćete u najmanju ruku dobiti besnu poduku o tome da je to „kruh“? Niko kanda ne poznaje nikoga kome se baš to baš tako dogodilo, ali pasivno-agresivna i šovinistička potka urbane legende bazirala se na samoj igri sa verovatnoćom da se tako nešto uopšte dogodi. Ono o čemu valjda niko nije razmišljao, mada je bilo konstitutivni element uspešnog zaživljavanja legende, bila je uverenost da je prodavac iz legende o hlebu i kruhu, kao i svako drugo zaposleno lice, mogao da kaže ili učini gotovo bilo šta, a da mu radno mesto ne bude ugroženo. Socijalizam je sve to načelno trpeo, kapitalizam baš to načelno progoni; svako iz svojih gradivnih motiva, suštinski neizrečenih.

Pa ipak, to je samo jedna – nazovimo je: dnevna – strana priče. Sa druge strane, ne zaboravimo da je kapitalizam izumeo i internet, i tzv. društvene mreže, i da na svakom, pa i hejterskom sadržaju na njima neko u svakoj sekundi našeg života veoma dobro zarađuje. Dakle, tako i ono troje iz prodavnice tek kad se razgaće u opuštenoj kućnoj atmosferi ničim ograničenog privatnog kretenizma, tek kada njihov noćni identitet verbalno-simboličkih krvožednika bude pušten na slobodnu ispašu, mogu da se maše tastature i da zalivaju svet svojom gorčinom i tupilom, najčešće skriveni iza nekog vickastog „nicka“; tu je slobodno lovište za ustašku, četničku i balijsku gamad, za svinje i stoku i krave debele i šta god im padne na nepamet. Za to vreme, korporacijski molosi ravnodušno im „pružaju uslugu“ i naplaćuju je, u najsavršenijoj (pa odatle i najisplativijoj) razmeni Ničega za Ništa u istoriji čovečanstva. Mržnja je, tako gledano, samo još jedna tržišna niša, nimalo ugledna doduše, ali odavno je rečeno da novac ne smrdi. Da li se treba pobuniti protiv toga? Naravno da treba. Ali, nemojte imati iluzija da i ta pobuna nije takođe deo odavno već sortirane ponude na tržištu ideja. Baš kao što je i svako pisanje protiv „kapitalističke mašine“ kalorična hrana za njen eklektički apetit, nešto što ona rado proguta, reciklira i brendira, recimo kao one idiotske majice s likom Če Gevare. Da i ja malo zahejtujem za kraj priče, valja se!