Hapšenje Dejana Ilića: Ulazak u fazu terora

Juče, 10. aprila, Srbija je odahnula na nekoliko sati: najzad je uhapšen Dejan Ilić. Ali avaj. Tek što smo pokupili sitnu decu i kućne ljubimce i izašli napolje – da deca i kanarinci vide sunca dok zlotvor trune u podrumu – kao ledeni talas prostrujala je vest da je Ilić pušten na slobodu. „J… ti državu“, pomislio sam, „koja nije u stanju ni 48 sati sati da zadrži Ilića iza rešeteka“, a zatim u panici pokupio sitnu decu i bezglavo odjurio kući.

A sada ozbiljno. Šta je režim hteo da postigne hapšenjem Dejana Ilića pod somnambulnom optužbom za izazivanje panike?

Ako je, recimo, hteo da ukloni iz javnog prostora oštrog kritičara, uradio je to, najblaže rečeno, glupo i neučinkovito. Neka Dejan Ilić posle ove tužilačke svinjarije ne napiše više ni reč, ili u javnom prostoru ne izgovori više nijednu rečenicu (u šta je teško poverovati), ovo je hapšenje toliko gnusno i sumanuto da režimu nije donelo apsolutno ništa.

Druga pretpostavka je da režim nije hteo da ukloni Ilića iz javnog prostora, već da njegovo hapšenje ponudi kao primer kako će se provesti intelektualci i građani koji ne samo da ne obožavaju vrhunsko biće, nego i bogohule. Naravno da režim pokušava da zastraši intelektualce i građane – preostaje li mu išta drugo s obzirom na sastav i profil ličnosti koje taj režim sačinjavaju – ali hapšenjem časnog i uglednog izdavača, pisca, kolumniste i lojalnog građanina ove zemlje, teško da će, uza svu propagandnu artiljeriju, izazvati bilo šta drugo osima besa građana.

Neka bude volja njegova

Sve ovo je, međutim, manje važno uprkos tome što je čovek izmaltretiran. Pitanje je šta ovaj čin znači?

Za građane koji veruju da je upravo režim – koji (za sada) pod kontrolom drži tužilaštvo i policiju – uzrok svih zala na ovom prostoru, hapšenje Dejana Ilića samo je potvrda tog stava. Lišiti slobode intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana (ako već ima nekoga ko to posle 15. marta nije shvatio). Osim, dabome, ako se kritika režima i vođe ne drži zakonskim osnovom za hapšenje, što, međutim, nema veze s pravom, ali ima s diktaturom kao poretkom koji ne počiva na zakonima nego na volji jednog čoveka.

To je onaj jedan čovek (da podsetimo) koji se izvoleo izraziti da se po sopstvenoj volji ukazao u sobi za intenzivnu negu u Kliničkom centru Srbije i tamo pipkao one nesrećne Makedonce. Nije, dakle, Dejan Ilić uhapšen zato što misli, već zato što pogrešno misli. (A moglo bi se primetiti i da je svako ko misli neprijatelj ovog režima.)

Logika pada

Dalje, to znači da tužilaštvo i policija, na mig vođe, pojačavaju ionako visok stepen nasilja i lagano ulaze u fazu terora. Znali smo da će se stvari tako odvijati jer u prirodi je to diktature koja se urušava. Reč je, naprosto, o logici pada.

Gotovo da nema sumnje da će državni teror, svakim danom, da se uvećava, a na meti su, doslovno, svi koji smatraju da režim, zarad lične koristi vrlo uskog kruga ljudi, sigurnim korakom vodi zemlju u propast.

Ipak, to što se režim obrušio na Dejana Ilića na ovakav način govori i o jednoj veoma obespokojavajućoj okolnosti za sam režim: Makronov nenadležni prijatelj, sva je prilika, udara na slepo. Koliko god on bio vođa jedne mašinerije koja hladno proračuna dobitke i gubitke svojih poteza, te se mašinerija čini racionalnom (ratio, da podsetimo, znači račun), to je tek deo tehnologije vladanja, a ovako nesuvisao potez poput hapšenja Dejana Ilića nipošto nije učinak račundžijskog, već pre dezorijentisanog uma.

Diktatorska logika govori vođi da mora da povećava nasilje prema građanima, da krene u zavođenje terora i da preore i ono malo puteva koji su mu preostali za odstupnicu – sve to kako bi ostao na vlasti bez obzira na cenu koju plaćaju građani – ali izabrati Ilića kao poučni primer odmazde za neposlušne intelektualce i građane izrazito je rđav izbor – pod uslovom da za režim uopšte postoji dobar izbor.