Najnoviji rat započeo je prošle nedelje na 50. godišnjicu Jom Kipurskog sukoba. Militantna palestinska organizacija Hamas izvršila je masovne raketne napade, a teroristi su na više od 20 mesta probili ili preleteli zid koji deli pojas Gaze i Izrael i pobili stotine civila. Povlačeći se posle ovog terorističkog upada, kidnapovali su najmanje stotinu građana, uglavnom civila, i sada nameravaju da ih koriste kao sredstvo ucene i živi štit od napada Izraela.
Usledilo je proglašenje ratnog stanja, potpuna blokada Gaze, bez vode, struje, goriva i svakog drugog snabdevanja, uz masovne udare avijacije i artiljerije. Odmazda još traje jer je, barem formalno, vojska odredila više od 1000 legitimnih ciljeva, koji se sistematski uništavaju. U ovom trenutku izgleda da će grad i veliki deo pojasa Gaze biti sravnjeni sa zemljom. Ovo su praktično jedine proverene činjenice, dok je u toku strahovit medijski rat koji se odvija na svim kanalima i platformama.
Voljno ili ne, televizije u Srbiji su deo tog globalnog poligona, pa svojim programom praktično učestvuju u uticaju na formiranje slike o jednoj i drugoj zaraćenoj strani.
Kao što to obično biva, naročito u senzacionalističkim medijima, kao da se od gledalaca traži da se opredele za jednu ili drugu stranu, u navijačkoj formi. Za sada je jedina zvanična reakcija ona u kojoj je Predsednik osudio teroristički napad.
Istorija ovog sukoba, koja traje gotovo 100 godina, veoma je složena i uglavnom ne zanima gledaoce. Oni se opredeljuju po specifičnoj analogiji, što znači da ovaj sukob pokušavamo da poredimo sa Kosovom. Nezgodno je što onda moramo da prihvatimo terorizam kao legitiman oblik otpora. Samo jedno je zaista nesporno: da je država Izrael odgovorila na snažan, iznenadan i masovan oblik terorizma.
Naše televizije su mahom uradile istu stvar. U goste su pozvale ambasadore Izraela i Palestine da, doduše odvojeno, daju izjave i svoje viđenje situacije.
Nažalost, šok zbog iznenadnog napada nije mimoišao ni medije. Veliki broj komercijalnih kanala potpuno neselektivno je emitovao praktično sve što se pojavljivalo u vezi sa terorističkim napadom. Ako se setite, najpoznatija slika terora do danas je snimak Kula bliznakinja u Njujorku iz kojih se vije dim, sve dok se nisu srušile. Velike mreže su pazile da se javnosti ne prikazuju očajnici koji skaču u smrt sa prozora zgrada. Nisu prikazivani leševi.
Danas, nakon ratova u Siriji, Ukrajini i drugim delovima sveta, gotovo je postalo normalno da prikažete leševe, masakrirana tela ili necenzurisane slike ubistava. Ovom prilikom, u etar su iz minuta u minut odlazili snimci gerilaca Hamasa koji slave upad u Izrael ili odvode kidnapovane civile izbezumljene od straha. Neki od njih kao da nisu bili svesni šta im se dešava, neki su još uvek imali mobilne telefone u rukama. Pokazalo se da se zapravo radi o dva paralelna univerzuma u kojima su živele ove dve zajednice koje deli samo famozna zelena linija razgraničenja. Upravo te snimke ubijenih Jevreja, kidnapovanih koji su izvučeni iz svojih kuća u pograničnim kibucima ili na muzičkim festivalima plasirao je Hamas želeći da pokaže Arapima širom sveta da je njihov svemoćni neprijatelj ranjiv.
Setite se rasprave o emitovanju egzekucija koje je ISIL sprovodio nad zarobljenicima i taocima. Neki mediji su potpuno senzacionalistički objavljivali fotografije i snimke, ne razmišljajući o sekundarnoj viktimizaciji žrtava, o bolu porodica, o širenju terora i besplatnoj promociji terorističke propagande.
Istini za volju, nedavno smo i kod nas imali slučajeve emitovanja fotografija masakriranih kriminalaca, ali i zarobljenog Srbina kojeg je navodno ubila kosovska policija u Banjskoj. Potpuno sam ubeđen da je svako prikazivanje nasilja u bilo kakvoj formi uvek kontraproduktivno. Slično je sa snimcima otetih, među kojima recimo imate mladu ženu koju teroristi vade iz gepeka, ili jevrejsko dete koje maltretiraju njegovi palestinski vršnjaci. Sudbina tih ljudi je veoma neizvesna i nisam siguran da je potrebno emitovati slike njihovog ponižavanja.
Da se razumemo, slike koje dolaze sa druge strane jednako su užasavajuće. Još od NATO agresije na Srbiju, postoji taj kadar kada gledate snimak kako raketa ili bomba pogađa metu. U snimcima iz dronova čak vidite siluete ljudi, protivnika, ali ne znate da li su vojnici, deca, žene, civili ili neko treći. Sve što vidite je snimak iz vazduha, krstić nišana i eksplozija posle koje više nema ničeg. U pitanju je egzekucija, koju zbog tehnološke superiornosti neko želi da nam predstavi kao selektivnu, preciznu, opravdanu, da ne kažem humanu. Mi dobro znamo da nije tako.
Osim toga, u medijskom ratu koriste se snimci koji su nastali tokom rata u Siriji, ili su deo kompjuterskih simulacija ili igrica. Neprofesionalni mediji su bez zadrške objavljivali sve ove snimke dodatno pojačavajući medijsku kakofoniju.
Da zaključim, ovaj sukob će potrajati, a širom sveta poput požara se javljaju nova ratna žarišta. Ukoliko, barem u Srbiji, ne budemo pazili šta se emituje, naročito na TV kanalima, izložićemo maloletna lica, osetljive osobe i celokupnu javnost sve većoj i većoj količini agresije bez bilo kakve brige o posledicama, u zemlji i društvu koji još uvek pokušavaju da izleče rane od nasilja i terorizma. Informisanje nikako ne sme značiti šokiranje javnosti sve strašnijim i strašnijim slikama nasilja. Pošto je u pripremi zakon o medijima, ovo je možda poslednja prilika da se zaštitimo od senzacionalističkog prikazivanja ekstremnog nasilja u medijima.
