Dakle, priča je počela pre nekih desetak dana upadom hrvatskih hakera na sajt televizije Pink. Usledio je odgovor sa srpske strane, na ekvivalentan nacionalni simbol, Janicu Kostelić (to jest na njen sajt). Potom su stradali sajtovi mladeži HDZ-a i slično, sve dok se pre neki dan u zezanje nisu uključili albanski hakeri, srušivši sajt eparhije raško-prizrenske. Zemlja koja ima takvu omladinu nije ni imala šansu da opstane, prvo je što se može zaključiti.
Prvi napadi (Pink i Janica) bili su na granici „džentlmenskog“. Hrvati Pinku šahovnicu, Srbi Janici Dražu, malo peckanja i ništa više. Sve se završilo na takozvanom „prekrivanju“ ili deface-ovanju sajtova. Napadač se zadovoljava time da umesto naslovne strane, postavi sopstveni provokativni sadržaj, ne menjajući pritom ništa u strukturi i sadržaju sajta. Na vebmasteru je samo da vrati raniju naslovnu stranu što je posao od nekoliko minuta i da, možda, malo crveni od blama.
Po mišljenju Slobodana Markovića iz Centra za razvoj interneta ova vrsta hakeraja je na nivou pisanja grafita. Moglo bi se reći i da se radi o nečem benignijem, to je kao da vam se neko prstom potpiše po prljavom automobilu (ono „operi me“), tako da je blam u srazmeri sa ostavljenom porukom. Sam poduhvat prekrivanja ne vrednuje se preterano visoko u hakerskom svetu, pogotovo kada se radi o slabije posećenim sajtovima sa rđavom zaštitom (a takvi su svi na koje je nasrtano ovih dana). Mali izuzetak je napad albanskih hakera koji su izbrisali sadržaj sajta srpske crkve. Ni to nije veći problem, rezervna verzija uvek postoji i brzo se postavlja, ali govori nešto o napadaču.
Ovde je ključno pitanje zašto se sve ovo dešava baš sada? Hrvatski internet eksperti izjavljivali su ovih dana da se radi o reakciji na razne hrvatsko-srpske nedavno ponovo probuđene tenzije (Gurović, Stevan Vranešević itd.), a internet se prosto ukazao kao mesto na kojem frustracije mogu relativno bezbolno da se istutnje.
Da ta mala frka nije dobila nesrazmerno veliki prostor u medijima, sve bi se završilo a da većina nas nikada ni ne sazna da se i dogodilo. Publicitet je hrana za hakersku sujetu te su se u igru uključili razni, sve uz medijsku podršku, koja je jednu u suštini idiotsku pojavu digla na nivo odbrane nacionalne časti.
Osim moralne, ovi hakerski napadi nisu izazvali nikakvu drugu štetu. Nije bilo usporavanja protoka informacija na internetu niti onemogućavanja pristupa nekom od sajtova kojem dnevno pristupa više hiljada korisnika. S jedne strane to je dobro, s druge, možda i nije budući da zbog toga nema prave namere da se učesnici u ovom sajber „šaketanju“ pronađu i kazne pre nego što se preterano napale i late težeg kompjuterskog „naoružanja“.
Ometanje internet saobraćaja u svetu se shvata dosta ozbiljno, a pre nekoliko dana sud u američkoj državi Ajovi kaznio je tri firme sa ukupno milijardu dolara kazne zbog slanja neželjene elektronske pošte (deset dolara po poruci!). Njihova žrtva, lokalni internet provajder, bio je zatrpan sa deset miliona poruka dnevno, što mu je onemogućilo rad. Niko ne očekuje da kažnjene firme zaista plate ovoliku sumu, ali postignut je važniji cilj. Vest o kazni preneli su svi bitni svetski mediji što je mnoge spamere nateralo da se presaberu (zbog prirode američkog zakonodavstva ova presuda služiće kao model u svim budućim procesima).
Istovremeno, u regionu kojem pripadaju Srbija i Hrvatska rušitelji sajtova doživljavaju se kao naročito sposobni kompjuterski stručnjaci, iako za to nema nikakvog osnova, dokaza, čak ni indicija.
