Haške poternice su kao guma na kolima, kad god da pukne, bude ono – kud baš sad!? Da mi je pukla negde na putu, ne bi mi bilo krivo, prekjuče sam ponad Morače uleteo u makaze, i nije pukla, nego je našla da podmuklo ispusti ispred zgrade, sad kad sam se istuširao i kad sam u gadnom cajtnotu! Drugo, bilo je toliko lepih dana koji su dušu dali za promeniti gumu, ne, mora kad je blato i kad je nedelja!
Taman smo u duši počeli da stežemo obruč oko Karadžića i Mladića (taj je obruč nešto kao zamišljena zemljina osa, samo okruglo), nesit iz fontane u Ševeningenu poručio je još četiri generala za salamuru, odavde se razlegao lelek – kud baš sad, što baš ovu četvoricu, zar niste dali besu da novih optužnica neće biti?…
Možda su u Hagu mislili da ćemo slaviti 20. oktobar pa su hteli da nam i to zakrmače? Zaista, šta bi bilo da je 20. oktobar i ove godine bio Dan oslobođenja?! Presela bi nam i svečana akademija, i počasne salve, venci, sve! Na Vidovdan smo poslali Slobu, Milutinovića smo ispratili isto na neki blagdan (zaboravio sam koji; interesantno, zaboravljam sve što je u vezi sa tim državnikom) i, evo, nedelju dana uoči Svete Petke koja je možda i krsna slava nekome od optuženih – dajte još zlikovaca, pa dokle!
Zar ovo ne podseća na Maričku bitku, kad su Bugari, iznenada, noću, sleđa, bez upozorenja, napali i naravno savladali našu vojsku koja je znajući da nema teritorijalnih pretenzija nevino i blaženo spavala? Istorija bi se, eto, ponovila, ama je naša vlastela bila budna poradi nekojih domaćih zađevica, tako je neispavani ministar policije uzviknuo da on neće biti taj koji će izručiti generale Lukića i Lazarevića, ta Lukić mu je bio desna ruka, bio je heroj i junak (heroj i junak behu isto? nema veze) Sablje… Zašto je pomenuo dvojicu generala – da li bi nepomenutu dvojicu pristao da izruči? Možda bi bilo otmenije da policijske generale privede Armija, a vojne generale (tj. Pavkovića, jer je general Lazarević pod ličnom zaštitom D.M.-a) da privede policija? Da naši uhvate i isporuče Gotovinu, a Hrvati Karadžića i Mladića, da nijedna vlada ne uzme greh na dušu i da si ne srozava rejting a da dosadni Hag dobije svoje?
Premijer Živković nije baš citirao devetu rupu na svirali, ali je odbrusio da liferovanje novooptuženih generala niukoliko nije naš prioritet i da ne treba očekivati brzu akciju koja bi urodila izručenjem. I zašto su optužnice stigle baš sada, kad neprijatelji reformi i same tranzicije dižu glave? Dok mu je visoka gošća nudila optužnice, krajičkom oka šarao je po papiru gde je, na bruku i sramotu Karlinu i njenoga kabineta, pisalo „Federal Republic Serbia and Crna Gora“, ha, ha, ha, takva država ne postoji, poentirao je domaćin i ostavio gošću sa hrpom hartije.
I Živković i Svilanović radi su da se pri izručivanju zločinaca Hagu poštuje neki red, može i abecedni, prvo Gotovina, pa ovaj na K, i na kraju M, a na ovoj novooptuženoj generalskoj buraniji neka se brusi naše mlado pravosuđe, fair enough? Svilanović je gotovo ubeđen da će optuženim komandantima biti suđeno u domaji, što da ne? Tu će potonji imati sve, možda i priliku da svedocima nanesu poneku telesnu povredu, što jeste sevap za svakog zatočenika. Naravno, Tribunal mora dostaviti kompletan dokazni materijal koji je navodno nakupio, jer, ruku na srce, mi smo svi neprijatno iznenađeni optužnicama, naše pravosuđe nema protiv generala nijednu indiciju, da ima, zar bi čekalo na pravdu iz Haga?!
Sa Tužilaštvom smo se dosad natezali oko osoba čije adrese nismo znali, sad su na meti građani čije se adrese znaju (osim jedne), ama je nama neprijatno da hapsimo te domaćine naočigled nejači, komšiluka i svojte… I ranije smo hteli da hvatamo gorske tiće, sad smo dobili nov polet da još koji put pročešljamo planinske vence, kako naše tako i vence u susednim državama, nećemo se libiti da uhapsimo Gotovinu, ako ga samo sretnemo, evo, našu mladež šaljemo u Aziju, da lovi teroriste pre nego što ovi naprave neku svinjariju, znači, kooperativni smo, Karadžić i Mladić nisu nastupali u ime Srbije nego kao rukovodioci Srba u Bosni, ali mi ne pravimo pitanje, ima da ih izručimo čim nam se budu predali ili čim ih neko od naših turista bude uhvatio snimajući nekoju vodenicu ili katun.
&
Ko ne bi voleo da umre kad bi samo znao da će predsednik Marović poslati depešu sa saučešćem? „Smrt nas čini obaveznim da ovu stvarnost, kojoj pripadamo, zajedničkim naporima podignemo na viši stepen razumevanja, tolerancije i perspektive za sve narode u regionu.“
Dobri čovek iz Budve je može biti hteo da kaže kako nas izvesnost ili neminovnost smrti, svačije, pa i naše sopstvene, obavezuje da (dok smo još živi) pripazimo šta radimo. Kako bi smrt samoga protagonistu mogla „činiti obaveznim“?! Naša vlastita smrt nas – ako je o njoj reč i ako već dotle dođe – ne samo razrešava obaveze da nešto podižemo na „viši stepen“, nego naše šanse da činimo bilo šta upravo ona svodi na minimum, barem su mrtvi dosad ostavljali takav utisak.
Iz saučešća ne razbiram je li pokojnik ispunio ono na šta ga je smrt obavezivala, ili je, naprotiv, neobavljenog zadatka otišao na drugi svet, ostavivši ožalošćene i neožalošćene da se zajednički napregnu oko propuštenog…
Predsednik nečega što jeste država i nije država sročio je saučešče koje jeste saučešće i nije saučešće. Neka ga! Lasno je dat čitulju i prepisat ono „nikad neprežaljeni“, daj ti izrazi sve što građani Srbije i Crne Gore proživljavaju kad čuju ko je u Sarajevu umro, zagonetka je za takve situacije majka, zato – hvala, druže predsedniče!
