Dokle ćemo, bre, više Mi Srbi da budemo žrtve Dvostrukih Aršina tzv. međunarodne zajednice, iza koje se krije razjapljena srbožderska njuška Novog svetskog poretka?! Evo, uzmimo Vojvodinu za primer: dok vascela trula Evropa lažljivo trubi kako su tamošnje (vojvođanske, ne evropske) manjine tobož’ ugrožene, prava je istina posve drugačija: na delu je podmuklo, ali sve više i otvoreno i brutalno zatiranje Srpskog Nacionalnog Bića, i svega što je ovome Biću (bez ništavila – to prepuštamo Sartru i ostalim dekadentima) najsvetije.
Da ne bude da pričamo uopšteno i napamet – kao naši dušmani što čine – zamislite da gledate Vojvodinu odozgor, panoramski, kao na Google Earth-u; a sada ćemo da se spustimo bliže tlu, da zumiramo na Bačku; okej, idemo sada u centar ekrana, u Srednju Bačku, evala, samo pratite liniju kanala DTD, ponosa panonske ekologije; fino, evo tamo levo Vrbasa, eno na desnoj i Srbobrana, a između njih je… da, Kula. Ups, tu smo. Dobar dan, dobri ljudi. We came in peace. Ako se spustimo još malo, ako prošaramo šorovima kuljanskim, ugledaćemo i ulicu Zmaj Jovinu, i u njojzi čestitu domaćinsku kuću Bailović Tome, naizgled ni po čemu neobičnu i posebnu – osim po tome što se u njoj i oko nje odigrava autentična, a od sveotadžbinske javnosti nedovoljno uočena Drama, u kojoj do izražaja dolazi sva tragika Nacionalnog Bića.
Sve je počelo još pre dve i po godine, kada se u topli dom u ulici Zmajevoj uselila časna starina, devedeset šestogodišnji (mašala!) đedo Bailović Drago, koji je do tada živeo svoj dugi vek u rodnom Bobovu „podno vrletne Ljubišnje u Crnoj Gori“ (op. cit. „Večernje novosti“, 26. 10. 2005, vojvođansko izdanje), u opštini Pljevlja. Starina je Drago „od sveg svog bogatstva“ (opet „Novosti“) u Panoniju poneo samo i jedino – gusle javorove. Naizgled, takav čovek nikome ne može smetati, štaviše. Ali, ne lezi vraže: ubrzo su počele, potom i učestale pritužbe komšija na fakat da je Drago i u novom domu i bizarnom besplaninskom okruženju nastavio da upražnjava svoj stari običaj – da koristi svaki slobodan trenutak ne bi li nešto lepo odguslao, ne bi li evocirao kakvu ličnu ili nacionalnu uspomenu, naravno, za taj žanr karakteristično umilnim glasom, uz onu tom suptilnom instrumentu primerenu neodoljivu melodioznost, pred kojom – istorijsko iskustvo pokazuje – brzo posustaju i najhrabriji među dušmanima, moleći i cvileći za milost. Avaj: umesto da se obraduju ovom zvučnom oplemenjivanju svojih do tada gluvih i pustih života, neke su komšije bogami krenule i da zovu narodnu miliciju da ureduje ne bi li se ti zvukovi nekako barem proredili, Ako Boga Znate. I, što je najgore od svega – Organi su i došli, prepali domaćine, te zapovedili da se povede reda o nivou zvučnog emitovanja u etar u ušorenom okruženju u kojem ljudi žive tradicionalno zbijeni jedni uz druge, pa su još organi i poučitelno dometnuli kako „ovo ipak nije Crna Gora“, kanda aludiravši ne samo na kulturološke nego i na geografske osobenosti terena na kojem često važi pravilo „jedno brdo – jedna kuća“. Što svakako olakšava održavanje guslarskih žurki i hepeninga, daleko od razuzdane gomile i njenog prostačkog nerazumevanja autentične Umetnosti. A prava Umetnost uvek mora malo i da boli, samo je kič uhu odmah ugodan…
Kako god, Bailović Tomu sve je ovo silno uvredilo, već je kontaktirao sa zvaničnicima zavičajne opštine Pljevlja te prebivališne komune Kula, evo se raspričao i po novinama – gde nailazi na dirljivo razumevanje i sućut, što je za svaku pohvalu – i ko zna, moguće je da će cela stvar jednom doći i do Kofija Anana. Ko će, ako ne naš potlačeni, crni nesvrstani brat, razumeti o čemu se ovde radi? Uostalom, zašto da ne – ako oni hoće da internacionalizuju vojvođansko pitanje, vala možemo i Mi! U međuvremenu, Bailović Tomo ne miruje duhom, nego pokušava da dokuči šta mu se to, i zašto, na pravdi Boga dešava, pa će tronutom reporteru VN reći i da se „ne čudi što gusle deda Draga smetaju komšijama druge nacionalnosti, ali mu nije jasno kako to da njihov zvuk para i bubne opne komšijama Srbima“. Iz drugih novina („Građanski list“) saznaćemo da su najglasniji u pritužbama jedna Rusinka, ali bogme i lokalni predsednik Srpskog pokreta obnove, jedne do balčaka srpske, čak guslarske stranke… Ili, tačnije, njegov sin, koji je imao problema da sprema ispit uz ovu intelektualno podsticajnu zvučnu pratnju.
Samo, bez sve šale, teško se otimam dojmu da se u filozofski zapitanim rečima Bailović Tome nahodi ekstrakt sve one vrednosno-pojmovne zbrke koja je ovu zemlju uvalila na Dno, odakle se teško, preteško ustaje. Jer, šta nam Tomo zapravo kazuje što bi bilo imalo drugačije od dominantnog stava naših oficijelnih političkih, akademskih, crkvenih, medijskih „elita“: postoji mistični entitet zvan Nacionalno Uho (duh, misao, osećajnost…), i njegovi „posednici“ svi moraju deliti oduševljenje za onaj jedan-te-isti ton koji taj ovaploćeni, monolitni nacionalni duh proizvodi, gudeći i oglašavajući svoje odavno okamenjeno Sopstvo do u lošu beskonačnost. Oni ostali, oni Drugi, to ne mogu i ne moraju da shvate (ali imaju biti tiho u tuđoj kući!), no Mi se tog jedinstvenog, zavijajućeg Tona Našeg Kolektivnog Bivstva imamo pridržavati, ako smo jošte Mi. Svaki atak na njega atak je na Sve Nas; utoliko su i gusle samo simbolički zalog jednog zamišljenog identiteta, samo jedna metafora – osim za onoga ko je primoran da ih sluša…
