Opšte je poznato da je Prometej ukrao vatru bogovima kako bi je dao čoveku, ali se previđa da je time pokušao da ispravi omašaj, nadoknadi propust, svoga brata Epimeteja, koji je na sebe preuzeo da izvrši zadatak što ga je titanskoj braći bio poverio Zevs: razdeliti među smrtnim bićima moći ili sposobnosti, δύναμεις. Kad je, naime, došao red na ljude, ispostavilo se da je smetnuo s uma – sasma u skladu sa svojim imenom, koje se može slobodno prevesti kao naknadna pamet – da neku od njih sačuva za nas, pa tako ostadosmo bez vlastitog suštinskog određenja. Sposobni za svašta, predodređeni ni za šta posebno. Taj će zaboravljeni uzrok prometejskog htenja da tehnikom nadomesti nedostatak ishodišta postati polazna tačka jedne od kapitalnih filozofskih konstrukcija našeg doba, koja će se, nipošto slučajno, velikim svojim delom baviti upravo pitanjem na temelju čega bismo zamešateljstvo u kome opstajemo kako znamo i umemo uopšte i mogli da posmatramo kao epohu.
U svakom bi konvencionalnom nekrologu priličilo napisati da je Bernar Stigler (Bernard Stiegler) prošle sedmice iznenada preminuo u naponu stvaralačke snage, ne dospevši da dovrši svoj misaoni projekat, kad jedna od misli vodilja tog projekta ne bi bila spoznaja da život vrednim življenja čini upravo njegova konstitutivna nedovršivost. Ako bi pak neko u napadu morbidne dovitljivosti našao za shodno da ukaže na simboličku primerenost da se renegatski soixante–huitard upokoji sa 68 godina, time se ne bi samo potvrdila njegova kritika nerazumevanja stvarnih posledica šezdesetosmaške pobune, nego i u punom sjaju iskazala beda simboličke delatnosti, kojoj je kao akutnom problemu savremenosti posvetio dva toma pod naslovom De la misère symbolique. Ali, čovek koji je filozof postao dok je služio petogodišnju kaznu zatvora za višestruku pljačku banke, pre toga vodio džez kafanu, a posle doktorirao kod Deride (Derrida), bio profesor univerziteta i direktor prestižnog naučnog centra, u malo se čemu povinovao konvencijama, još manje podilazio ispraznoj visprenosti.
Najmanje svakako u svom pisanju, u kojem je ono što se ne da predvideti, a to će reći izračunati – l’incalculable – uvek imalo primat, kao nasušno obeležje, kako same inteligencije, tako i istinske nauke. Suprotstavljajući se u svojih trideset i kusur knjiga prevlasti entropije informacija, koja je po definiciji konačna, u ime žudnje za znanjem, koje po svojoj suštini mora da bude trajno otvoreno, iscrpno je pokazao ne samo kako algoritmi i big data, redukovanjem sveta i života na ono što je merljivo, misao čine nemogućnom, nego i dokazao da tzv. transhumanizam nije ništa doli ideološki story–telling (što bi se reklo, pričam ti priču) kolosalne marketinške operacije s totalitarnim ciljevima. Da ne bude zabune, nije posredi nikakva zavera, sve se to dešava dobrovoljno, jer iskonski spoj lakovernosti i oblapornosti, poznat i kao ὕβρις, omogućuje da se dve međusobno isključive teze – da će mašine postati pametnije od svojih tvoraca, nas samih ili nama sličnih, koji ćemo pak time, sve tako bez pameti, doseći besmrtnost – pomire u atraktivnoj floskuli.
Prevashodno usredsređena na rasap (disruption) do kog dolazi usled nekontrolisanog ubrzanja digitalnih inovacija, sa sve medijskom standardizacijom koja stvara duhovnu neimaštinu, automatizacijom koja, zamenjujući rad kao veštinu (savoir–faire), proletarizuje sva zanimanja, i modelovanjem socioekonomske stvarnosti, u kojoj se sve što računski nije verovatno – od žudnje i privrženosti, preko jedinstvenosti i individuacije, pa do osećanja fizičkog postojanja, pojedinačnog i kolektivnog – uopšte ne uzima u obzir, a što sve skupa, kako pokazuju tri toma Mécréance et discrédit, dovodi do moralne apatije i mentalne atrofije, Stiglerova misao, međutim, niukoliko nije usmerena protiv tehnike. Naprotiv, njen je bez sumnje najvažniji uvid da su epistemologija i tehnologija lice i naličje ljudskosti i da je čovek oduvek – sledom Epimetejeve istočne greške – tehnički uslovljen. Budući da mišljenje pretpostavlja pamćenje, koje zahteva neku vrstu podrške – mnemotehniku – bez tehnike se naprosto misliti ne može.
Tehnika je antropološka konstanta a čovek je biće artificijelnog zato što nije besmrtan. Otuda je pitanje tehnike i ključno političko pitanje: radi se o tome kako se sa njom ophodimo u vremenu koje nam je dano. Kako to detaljno razrađuju tri toma La technique et le temps, nevolja nastaje kad konvergencija informatičkih, audiovizuelnih i telekomunikacijskih tehnologija po prvi put u istoriji stvori globalni mnemotehnički sistem, koji onemogućava iskustvo jer ga industrijski proizvodi, dakle, programira i, dakako, kontrolira. U svom narcizmu sračunati čovek (l’homme calculé) veruje da taj sistem služi njemu, dok vaistinu on opslužuje sistem i njegov business model. Budući da posvemašnje sinhronizovanje svesti njenom egzosomatizacijom pre svega znači zamenu ljudskog ritma obrade (koje omogućuje refleksiju baš zato jer nije instantno) mehaničkom simultanošću, posredi je ništa manje nego uništenje doživljaja vremena koje prolazi. A šta je pa drugo život?
Autor je vanredni profesor na Odsjeku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu
