Ispostavilo se da je način na koji su postavljeni studentski zahtevi malo remek-delo političkog umeća, a da iza artikulacije tih zahteva nije stajao genijalan pojedinac, iskusni politički mešetar, ili organizacija koja se bavi političkim inženjeringom. Ništa od toga.
Kolektivni genij (genius = duh) je shvatio da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve.
Ovako – odmaknuto, odbijeno, zatrpano, ignorisano, svedeno na institucionalnu meru (predsednik republike) – to ime gubi mesto povlašćenog tumačenja značenja. Otud glavni ulog borbe koju su studenti pokrenuli: institucija.
Institucija i funkcija
Institucija se ne vezuje za ime, nego za funkciju. Predsednik republike je funkcija koju obavlja osoba s imenom i prezimenom, pa ukoliko se na toj funkciji nađe pojedinac od formata i integriteta, a ne bitanga, kaže se da institucija funkcioniše.
Ukoliko se, međutim, kao u slučaju Srbije ili Rusije, institucija personalizuje, ukoliko ime prekrije funkciju koju obavlja, institucija se ruši. Čak i kada je neko predstavlja imenom i prezimenom (institucije su ljudi), institucija, u svojoj suštini, ostaje anonimna: imena se menjaju, institucija ostaje.
Diktatura je, utoliko, organizacija u kojoj jedan čovek, izvan institucionalnog poretka (dakle proizvoljno i po svome ćefu), postavlja pitanja (određuje teme), odgovara na ta pitanja i odgovore tumači. U drugom pojmovnom registru: ista osoba donosi zakone, hapsi, sudi, određuje i izvršava kaznu, a da optuženi, pri tom, nema pravo na reč.
Diktator je gospodar značenja. U republici, tome nasuprot, nema gospodara značenja, a različita tumačenja iste činjenice uzajamno se nadmeću u javnoj sferi, da bi se građani, na slobodnim i fer izborima, opredelili za jedno od tih tumačenja. Do sledećih izbora.
Hobotnica
Zbog toga studentski zahtevi ne imenuju glavu koruptivne i korumpirane hobotnice, ali na nju jasno smeraju. Svaki od pipaka vodi do glave, ali to se u zahtevima ne kaže i upravo je to neizricanje genijalna petlja zahteva. Uzurpatoru institucije predsednika izmaknuta je značenjska podloga na kojoj stoji. On je gospodario značenjima koja su rušila civilizacijske veze, ali sada je ponovo na mestu ruševina (doslovno: Hercegovačka ulica u kojoj su, u istoj meri, rušene i kuće i institucije). I ne snalazi se.
Upravo zbog toga laži, odugovlačenja, uništavanje i falsifikovanje dokumenata, a naročito odbijanje da se progovori o tokovima novca u rekonstrukciji novosadske železničke stanice (uz primedbu da se istraga o tokovima novca retko vodi pred očima javnosti, ali je upravo zbog toga nužno da Tužilaštvo organizuje redovne konferencije za medije).
Ali ako su studentski zahtevi, u svojoj genijalnosti, ostavili po strani ime glave hobotnice, zahtevi političkih partija građanskog porekla, tome nasuprot, artikulišu se u drugom pojmovnom režimu i oni gađaju direktno glavu. (Da ne bude zabune: studentski zahtevi su par excellence politički jer iznosi ih grupa i iznose se javno.)
Ovde bi valjalo razvejati izvesne zabune: opozicione partije građanskog porekla nalaze se na istoj civilizacijskoj ravni sa studentskim zahtevima, a njihov „greh“ nije u izneveravanju civilizacijskih zahteva, već u tome što nisu uspevale da se strateški i taktički suprotstave hobotnici. Političke partije se, po svojoj prirodi, bore za vlast u ime onih koji ih podržavaju, a u ovoj situaciji između zahteva studenata, građana i opozicionih partija građanskog prekla razlike nema. I ovde je na delu borba za značenja.
