Da je neko sredinom februara 2022. godine rekao da je svet, koji je teturajući se tek izlazio iz dvogodišnje kovid kataklizme, u dobrom stanju u odnosu na to kakav će biti godinu dana kasnije, verovatno bi bio proglašen neuračunljivim. Ipak, bio bi u pravu: dvanaest meseci od početka napada Rusije na Ukrajinu, pandemija izgleda kao izazov pred kojim se, uz sva teška sagrešenja, planeta ujedinila pred napadom prirode na čovečanstvo, bar u zajedničkom strahu i pokušajima da je obuzda. Osim toga, znalo se da pandemije imaju ograničen rok trajanja, ma kako nam pomenute dve godine iz ove perspektive izgledale beskonačno duge.
Ono što je, međutim, sledilo posle pošasti koju je ostavila pandemija iza sebe nema rok trajanja, a posledice su mnogo gore, što nije prvo takvo istorijsko iskustvo – nema te štete koju priroda može da učini čovečanstvu koja se može meriti sa onim što ljudi mogu da urade jedni drugima.
To što bi se kolokvijalno zvalo „svetski poredak“ u obliku kakav je postojao od kraja Drugog svetskog rata do 24. februara 2022. više ne postoji. Bilo je, doduše, država koje su poslednjih decenija na svojoj koži osećale da se taj poredak kruni (Irak, Jugoslavija, Libija, Sirija…), ali veći deo sveta je to posmatrao kao izolovane incidente, a ne kao globalni proces. Rat u Ukrajini, međutim, pogodio je i najudaljenije zakutke planete, beskrajno daleko od ukrajinskog ratišta.
Šta je za koga pobeda, a šta poraz
Kod onih najvećih desile su se i najveće promene. Zapad je izolovao Rusiju, ali je i Rusija odlučila da sebe izoluje od Zapada, u zaokretu koji nema pandan u istoriji ni te, ni zemlje slične veličine i moći. Bez cinizma, ali posle samo godinu dana rata koji deluje kao da je tek na početku, Rusija je tu prvu godinu do sada neviđenih sankcija izdržala na nogama, ubrzano se okrećući prema istoku i jugu. Kakve su, međutim, posledice tog zaokreta, koja je cena koju će ova zemlja tek platiti time što će, manje ili više, u bližoj i daljoj budućnosti debelo zavisiti od suseda i supersile kao što je Kina, niko ni u svetu ni u Rusiji ne može ni približno da predvidi. Baš kao što niko u Rusiji posle godinu dana krvoprolića ne može da kaže koja je cena bar sto hiljada mrtvih na frontovima, bezbroj ranjenih, traumatizovanih, stotine hiljada onih koji su zemlju napustili, i šta bi bila za Rusiju pobeda u ovom ratu koja bi bila vredna svih gubitaka? I koliko godina je još Rusija spremna da ratuje do „pobede“?
Nije nikakva uteha, ali ni njeni protivnici koji kažu da rat mora da traje sve dok Rusija ne bude poražena ne definišu šta bi bio taj poraz. Da Ukrajina povrati sve teritorije, uključujući i Krim (bez definisanja uz koliko stotina hiljada mrtvih, obogaljenih i izbeglih, po kojoj ceni i u koliko narednih godina bi se to ostvarilo)? Da se Rusija slomi (bez ikakve ideje kako bi izgledala anarhija u ogromnoj državi sa hiljadama nuklearnih bojevih glava, i svesti da je kolaps SSSR-a i potonje bezmerno ponižavanje Rusije Putina i dovelo do vlasti)?
Kako god, ne deluje ni da Rusija, ni kolektivni Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, imaju nameru da odustanu od onoga što su naumili, bez obzira na cenu.
Cena rata u Ukrajini
A tu cenu najviše plaćaju i oni koji sa ukrajinskim ratom nemaju baš nikakve veze. Skok cena energenata, hrane i skoro svega što se može zamisliti, podivljala inflacija, posrtanje globalne privrede već ruinirane posledicama pandemije (poslednje procene kažu da su posledice rata po svetsku ekonomiju do sada 1600 milijardi dolara), najviše pogađaju države u Africi, Aziji i Južnoj Americi, baš zbog toga što su najsiromašniji uvek najranjiviji na svaku promenu. Nije kolektivno odbijanje Trećeg sveta da pod pritiskom Zapada uvede sankcije Rusiji posledica podrške ruskoj agresiji, već kolektivnog besa što se od njih traži da aktivno učestvuju u nečemu što im šteti, a ne tiče ih se, i što bezbrojni ratovi u njihovim krajevima ni izbliza nisu zavredili toliko pažnje Zapadnog sveta kao onaj ukrajinski, koliko god krvavi i katastrofalni bili. Neke posledice ukrajinskog rata na države Trećeg sveta još nisu vidljive, ali račun tek dolazi na naplatu, a taj svet podrhtava: nedostatak veštačkog đubriva, loše žetve, unutrašnje nestabilnosti, o zemljotresima, sušama i prirodnim pomorima da ne govorimo, i talasi očajnika koji se već valjaju prema bogatijem delu sveta biće mnogo veći.
To što čitava Evropa takođe trpi posledice ukrajinskog rata, iz perspektive pomenutih očajnika liči na ciničnu kuknjavu. Opet, objektivno gledano, Evropljani kolektivno gledano žive gore nego ranije, pomenuta poskupljenja energenata i posledično svega živog, inflacija i posrtanje privrede nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. A budućnost ne deluje svetlija, naprotiv, koliko god je ovogodišnja topla zima primirila strahove. Pa opet, uglavnom jedino što se čuje iz usta evropskih zvaničnika su mantre o podršci Ukrajini do „pobede“ pa neka košta šta košta, bez pominjanja ikakvog mogućeg mira u doglednoj budućnosti (doduše, ni Rusija ga ne pominje).
SAD i Kina
Ako, na prvi pogled, ima dobitnika u ovih godinu dana ludila, to je na prvom mestu najveća svetska sila, SAD. Protivnik poput Rusije ratuje i krvari, a Sjedinjene Države u ratu ne učestvuju, nego pomažu Ukrajinu sa bezbedne daljine. Vašington ponovo bespogovorno slušaju u čitavoj Evropi, privreda je živnula pogurana prodajom gasa, oružja itd, a tek će kada u Sjedinjene Države počnu da se sele firme iz Evrope zbog stotina milijardi najavljenih subvencija. Ni Kina, druga svetska supersila, ne može biti nezadovoljna, u ruke im pada Rusija sa njenim beskrajnim rezervama jeftinih energenata neophodnih kineskoj privredi.
Doduše, sve pomenuto deluje kao iskrivljena, sumanuta logika. Ni SAD ni Kina, ni Norveška ni arapske države koje profitiraju na većim cenama energenata nisu izolovana ostrva, a svet od Kubanske krize nije bio bliži globalnom sukobu, u kome se zvecka nuklearnim oružjem. Pa kako je onda moguće da se ludilu kraj ne nazire, naprotiv? Uz sve dubokoumne analize, odgovor je jedino da je svet ispao iz zgloba, a nije mu prvi put.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
