Nedavno je Boris Tadić degažirao duboko u teren onu smehotresnu floskulu kako ćemo u Jevropu da idemo (brzim preko Strizivojne–Vrpolja) samo sa identitetom, a nipošto bez njega, tako nam bog pomogao. Naravno da nijedan, ajmo reći, liberalni kolumnista koji drži do sebe nije propustio da mu zbog toga održi vakelu, i naravno da to nisam propustio ni ja. Identitet nije kofer koji se nosa okolo, ili koji pak možeš naprosto da zaboraviš kod kuće, pa tako kreneš u beli svet grlom u jagode, kao niko i ništa, amorfno biće bez osobina.
Samo, ništa od ovoga nikako ne znači da je sa identitetom i samorazumevanjem ove zemlje sve u najboljem redu. Ko smo „mi“ zapravo? Šta je to što „mi“ radimo dobro, bolje ili najbolje? I da li ovakva pitanja uopšte imaju nekog smisla? Jer, čak i onaj ko misli da bi mogao da ponudi nekakav suvisli odgovor na ovo pitanje nužno bi se kretao nedaleko od opasne zone stereotipa, ništa pametnijih od onih da Rus ima široku slovensku dušu i šampionski cug za votku, Italijan mari samo za špagete i svoju mamu (dok mu ne zafali sisata donna), Englez je hladno-učtivi ekscentrik sa vrlo zanimljivim (ali brižno zatajenim) seksualnim iskustvima iz koledža, a Čeh samo pije pivo, suče riđe brkove i gleda kako da izbegne svaki sledeći rat.
Zato su, između ostalog, uopštene priče o „identitetu“ ponajčešće nagvaždanja. Ima tu, međutim, nešto drugo. Pogledajte šta, to jest koga, nacija (preko svojih predstavnika) najviše ceni, i nešto će vam se kas’ti o tome kako Tiha Većina vidi parče zemlje na kojem živi. A bogme i šta kreatori javnog mnjenja toj istoj Tihoj Većini sufliraju.
Neka nam reper ovaj put bude tradicionalna novogodišnja anketa uglednog i nezavisnog lista „Danas“, u kojoj forum od stotinu uglednih i po nečemu istaknutih pojedinaca & pojedinki bira ličnost godine – u Srbiji i u svetu. Ko je, recimo, ličnost 2009. godine u Srbiji, a po kriterijumima ovog foruma? Nađa Higl. Ko? Pa, to vam je jedna devojka iz Pančeva. Šta ona radi? Ona pliva. Kako pliva? Vraški dobro, mora se priznati. Pa ipak, znate, ona tek pliva. Baš kao i Milorad Čavić, koji je istu laskavu titulu od istog „Danasovog“ foruma osvojio godinu dana ranije. Novak Đoković ne pliva – on udara lopticu reketom. Što je bilo dovoljno da ga proglase ličnošću godine 2007. Loptama, nešto većim, bave se i reprezentativne odbojkašice Srbije, te fudbalski trener Ilija Petković, najistaknutije ličnosti vascele Srbije za 2006, odnosno 2005. Čavić, onaj što pliva, još je 2003. premijerno postao ličnost godine, a Dejan Bodiroga, jedan što tapka narandžastu loptu i figurira kao božanstvo jedne neoficijelne religije, to je bio 2002. U celoj ovoj deceniji, samo su dvojica ne-sportista proglašeni ličnostima godine: Zoran Đinđić 2001, dakle na početku svog premijerskog mandata, i Boris Tadić 2004, u prvoj godini svog predsednikovanja. „Danas“, bajdvej, nije sportski list.
Isti „Danasov“ forum, od istih ličnosti sastavljen, svih je tih godina birao i ličnost godine u svetu. Izbor je – retrospektivno gledano – eklektičan, pomalo bizaran, ali je vredan pažnje: ima tu kontroverznih državnika poput Vladimira Putina (dva puta) i Džordža Duplo Ve Buša, ima njihovih perspektivnih kolega poput Baraka Obame (za 2009, naravno), ili pak vrlo renomiranih terorista poput Osame bin Ladena, tu je i dramski pisac Harold Pinter, iranska pravnica i aktivistkinja za ljudska prava Širin Ebadi, te ekonomista i nobelovac za mir Muhamed Junus. Sportiste, gle, nema baš nijednog. Ili tamo napolju ne znaju šta je vrhunski sport ili…
E, baš to „ili“ me zanima. Kako ćemo uporedno da čitamo ovakve rezultate, u „domaćoj“ i „svetskoj“ konkurenciji? Mislim da možemo da izaberemo lakši (i češći) ili pak teži put, onaj kojim se ređe ide. Lakši i popularniji glasi otprilike ovako: naša je politika nakon 2000. uglavnom serija neuspeha ili kilavih i odocnelih uspeha, pa smo svi mlogo razočarani (komšinice, jesmo li mi za ovo šetali, bre?!), a i u drugim delatnostima nismo ništa posebno, pa nam ljubljeni naši vrhunski sportisti ostaju kao dika i uteha, i normalno je da nam nema većih i boljih od njih… Ovo beznadežno plitko trućanje zadovoljiće većinu, ali predlažem malo drugačiji pogled.
Lista na kojoj ima tek jedva poneki državnik, a nema ni jedne jedine osobe koja se bavi prirodnim ili društvenim naukama, medicinom, tehnologijom, ekonomijom, filozofijom, književnošću, muzikom, pozorištem, ama uopšte bilo čime intelektualnim, refleksivnim, estetskim, ili pak onim što aktivno poboljšava i humanizuje izgled jednog društva, otkriva nam nešto što bi se moglo mirne duše nazvati filozofijom interiorizovane mizerije: „mi“ sami sebe gledamo kao trećerazrednu trećesvetsku rupčagu u kojoj nema nikoga i ničega što bi bilo vredno pažnje; samo poneki klinac ili klinka koji se bave tjelovježbom, što je ionako zanimacija kakva uspeva i u najgorim zabitima planete. Tamo, „u svetu“, postoje državnici, pisci, naučnici, borci za ljudska prava: ovde postoje samo trkači, gnjurci, loptodrndi. „Naši“ su kvaliteti isključivo fizički, jer poput kakvih urođenika nehajno troškarimo spontano nastajuće resurse mladosti, snage i veštine. Ako hoćete nešto „više“ od toga, to ćete morati da potražite negde drugde. Gde? Tamo gde neki ljudi pomeraju istoriju, otkrivaju čudotvorne lekove, pišu prevratničke romane i drame, komponuju simfonije. Mi, jebiga, za to vreme dušmanski bijemo po lopti. Neka drugi sviraju u diple i predaju etiku.
Shvatili ste, naravno: nije problem u sportistima, neka njih, nisu nam oni ništa krivi. Problem je u antipolitičkom i antiintelektualnom mentalitetu „elite“, toliko duboko usađenom da ga nije ni svesna; a ako je „elita“ takva, šta drugima uopšte preostaje? Ma nema veze, udri brigu na veselje, opet će neko negde nekoga da pobedi u neko loptanje ili trčanje, pa će se skupimo pred Skupštinu, da đipamo dok ne polegamo.
