Glavni i sporedni

Ako je Novi Sad sedište, onda je Vojvodina bioskop.

Nenad Čanak

Kanda se „španska“ trakavica oko Statuta Vojvodine bliži kraju. Godinu dana ima otkad se sve to razvlači kako se kome ćefne, nezamislivo mnogo se u međuvremenu nalupetaralo glede Vojvodine i njenog „separatizma“, a izgleda da će na kraju sve leći na rudu, Statut će biti usvojen u relativno neokrnjenom stanju, i svi srećni, svi na dobitku. Osim profesionalnih naricatelja nad Vojvodinom. Zapravo, čak će i oni biti na dobitku – dobiće povod da leleču još jače. Ili možda i neće biti usvojen? Jer, ima i onih glasova – ne bez političkog uticaja u Vojvodini – koji kažu da im ne pada na pamet da ponovo glasaju za Statut koji je već jednom izglasan u skupštini Vojvodine, i to ubedljivom većinom. Nisu oni, kažu, đačići pa da im neko izvlači uši i šalje ih na popravni. I nije da nisu u pravu, bar načelno.

Kako god bilo, ova valjda finalna faza političkog domunđavanja (međupartijskog i unutarpartijskog, što će reći – unutardemokratskog), iz Zakona o nadležnostima Vojvodine i Statuta Vojvodine verovatno briše nekoliko stavki, uglavnom simboličke naravi. Jedna od njih je nazivanje Novog Sada „glavnim gradom“ Vojvodine. Umesto toga, on će biti definisan kao „sedište pokrajinskih organa“. Šta o tome misle tvrdokuvani vojvođanski autonomisti, možete videti iz gornjeg citata, još jednog lucidnog dela daleko najboljeg aforističara među domaćim političarima. Neki drugi, „srednjostrujaši“ rekli bi: nije šija nego vrat. Šta ima veze je li glavni grad ili sedište – sve je to isto! To me podseća na graju koja se digla oko predloga da se stari, „kardeljevski“ nazivi pokrajinske vlasti („izvršno veće“ i slično), zamene daleko primerenijim – Vlada etc. I u tome je odmah prepoznato „pravljenje države u državi“, jakako.

Poprilično je smešna sva ova paranoja, i bilo bi sasvim lako odmahnuti rukom na to, u stilu „pusti budale“. Megjutoa, budalaštine u politici obično počivaju na nekim ukorenjenim stereotipima, a u tom slučaju nije loše ispitati šta je izvorište i hrana tom stereotipu. Čak i neki naizgled ozbiljni ljudi pisali su, recimo, kako „jedna zemlja ne može imati dva grada“, što je tačno, ali u ovom kontekstu i sasvim besmisleno. Naime, ko uopšte kaže da bi Srbija imala „dva glavna grada“?! Glavni grad Srbije je Beograd, nije mi poznato da neko pretenduje na otimanje te titule. Novi Sad nije glavni grad Srbije – on je glavni grad Vojvodine. Šta je Vojvodina? Autonomna pokrajina u okviru Republike Srbije. Šta je tu nejasno? Ništa. Šta je tu sporno? Manje od ništa.

Ima tu, međutim, još jedan aspekt priče o kojem se malo zbori, a imalo bi se šta za reći. To je sam Novi Sad, to jest, politički, ekonomski i kulturni identitet tog grada, koji je svoj puni procvat doživeo u prvoj i (naročito) drugoj Jugoslaviji, a svoju golgotu u postjugoslovenskim miloševićevskim tvor-tvorevinama, da bi se u dvehiljaditim polako ali sigurno oporavljao i izgrađivao novu, sve snažniju samosvest grada koji je na neki volšeban način uspevao da postojano, pri tome čak i razložno, ostavlja dojam „najevropskijeg grada Srbije“ čak i onda kada su u njemu radikali dobijali izbore… Šta je, dakle, Novi Sad danas, i ima li on unutrašnje snage i privlačnosti za druge koja bi ga mogla (iznova) učiniti istinski, a ne tek „administrativno“ glavnim gradom one Srbije iznad Save i Dunava?

Odavno sam napisao, nema mi druge nego da ponovim: identitetski „problem“ Novog Sada, u kontekstu zemlje Srbijice, jeste što je on premali za metropolu, a preveliki za provinciju. Stalno i opsesivno, grčevito poređenje s Beogradom, koji mu svojim slonovskim gabaritima naprosto ne ostavlja mnogo šanse, gubitnička je opcija po definiciji, i zato tome u Novom Sadu još pribegavaju samo zatoč(e)nici palanačkog duha, ma kojoj političkoj i svetonazornoj opciji pripadali. Jer, Novi Sad nikada u „realnim“ razmerama ne može da dostigne Beograd, a opet, u nekim drugim ga je odavno prevazišao – ako ih međusobno odmerite vodeći računa o srazmerama. S druge strane, ne morate biti Zakleti Autonomaš, niti novosadski lokalpatriota (mada ja, na intimnoj i emotivnoj ravni, jesam i jedno i drugo, priznajem) da vam bude savršeno jasno da je nekakvo veštačko poravnavanje Novog Sada sa, recimo, Zrenjaninom, Suboticom ili Somborom (čast & čest tim predivnim gradovima, koje obožavam!) takođe jeste ogromno silovanje fakata u ime nečijeg političkog fantazma. Naprosto, Novi Sad, po svim svojim resursima, materijalnim i nematerijalnim, ima ono što drugi u Vojvodini – pa bogme ni u ostatku Srbije, uključujući i Niš – nemaju: veličinu, snagu i privlačnost Ozbiljnog Nadlokalnog Centra. I on nije ni postao ni ostao takav Centar kontra Beogradu – nego kao njegova zdrava alternativa, pa i konkurencija, ako hoćete. Svakoj ozbiljnoj zemlji takav je grad nasušno potreban. London je London, ali šta je Engleska bez Mančestera i Liverpula?! I to ne samo u fudbalu i rokenrolu.

Možda sam preveliki optimista, ali čini mi se da Novi Sad svoj identitetski „problem“ sa početka prethodnog pasusa sve bolje prevladava, pretvarajući ga u prednost. Recimo, već sada, svaki čovek od ukusa zna da je NS mesto daleko najugodnije za život: samo je on oslobođen i zamorne glomaznosti trećesvetski štrokavog Beograda, i ubijajuće učmalosti malih i (o)srednjih mesta. Negde u tom pravcu ide i formiranje njegovih novih, svakojakim lošim nasleđem neopterećenih političkih, akademskih, ekonomskih, medijskih i kulturnih elita. Njima možda i možeš tupom političkom silom uskratiti sasvim prirodno nazivanje Novog Sada glavnim gradom Vojvodine, ali time ćeš ih samo dodatno nahraniti. Jer, Novi Sad je to iz dana u dan sve više; ko misli da to može da zaustavi, neće ni znati šta ga je snašlo kad Novi Sad jednostavno pređe preko njega.