Give me five

U prvim posleratnim (drugosvetskim) godinama Partija je imala pravo veta na brak svojih članova, mogla je komunisti i borcu protiv Trećeg rajha zabraniti ženidbu sa lepoticom iz buržujske kuće, ferbota je mogla pasti i na bračni život sa osvedočenom simpatizerkom NOP-a, ali poteklom od loze nekoga feudalca, Partija nije prihvatala ni ne znam kako skromnu i krasno odgojenu kućanicu ako njezinim venama protiče krv pripadnika eksploatatorske i parazitske klase, sad Partija (Demokratska) obznanjuje i jamči da Tadić Boris ne kupuje vilu na Visu gde je odbolovao rezultate izbora: ne kažem da mu Partija zabranjuje da se skući na voljenom Jadranu, ali Partija pobija mučne glasine da rukovodilac stranke uopšte ima 850.000 evra, koliko navodno košta ta umnogome zabačena i ne baš nova stambena jedinica.

Drugo, i da ima toliki novac (a imaće ga, jer će kao i Klinton držati predavanja po jako lepim univerzitetima koji će živu reč bivšeg predsednika bogato nagrađivati), kupio bi vilu u Srbiji, a ne u Hrvatskoj, odakle su hiljade njegovih sunarodnika oterane – neki bespovratno izgubiše takozvano stanarsko pravo, drugi ostadoše baš bez hardvera tj. porodičnih kuća sazidanih od u ono doba besplatnog kamena sa krša, kraša ili karsta.

„Vis će biti moja Sveta Jelena!“ – izjavio je Boris Tadić silazeći sa trajekta. „Ali pošto nisam nagraisao kao Bonaparta, ostaću samo tri nedelje!“

Boravak našeg predsednika na jadranskome otoku omaž je i njegovom prethodniku na čelu JNA, vrhovnome isto komandantu drugu Titu koji je izmuštran desantom na Drvar bio došao baš na Vis da se uz neumorno testerisanje zrikavaca malko odmori na lažini suhoj ležeć, a o kojoj će Dragojević Oliver pevati kojih tridesetak godina docnije.

VIS je za nas civile bio terra incognita, to je bilo vojno, ali Boris Tadić je vojan, ili je bio vojan (ma, jednom vojan – uvek vojan), bio je ministar odbrane, pa vrhovni komandant, uživao je u smotrama i manevrima kao Koštunica u litijama i jutrenjima, i prirodno je da ga Vis kao bivša vojna baza privlači više nego neki otok vekovima ogrezao u turizam; sigurno je i nostalgija predsednika DS-a za karijerom svetioničara pridonela da leto provede na Visu, jer je šetao pored najisturenijeg slavenskog ferala, prvog koji moreplovci ugledaju kad pristižu iz Italije, poslednje luče koju ostave u magli, kiši ili susnežici kad se otiskuju ka Apeninskom poluostrvu.

Prevagu ipak beše odnelo to što je Vis najudaljenije naše ostrvo (hm, naše, tim sam rečima odgovarao u školi), dobro, naše-nenaše, odmaknuto je maksimalno i od Srbije koja onako grdno ogreši dušu na izborima: osvedočeni poklonik sporta odabrao je Vis da tamo pregrmi Olimpijadu, svetkovinu kojom je mandat otpočeo i zasladio novi predsednik Srbije, osoba sovsem nepriblizhennai k sportu! Te maše iz svečane lože, te večera u kantini sa našim sportistima (kao Tadić nekoć sa oficirima i desetarima!), te prvi čestita dobitnicima medalja, a sve je to mnogo više pristajalo Borisu Tadiću, kome su sportisti uz filmske glumce i generale bili najomiljeniji stalež: „Što mi manje vesti bude stizalo iz Londona, biće mi lakše: jer, ako naši gube i ispadaju jedan po jedan, ješću se! A opet, ako osvoje koju medalju, biće mi još teže: šta bi im značilo da sad dobiju od mene telegram?! ‘Bivši predsednik Tadić čestitao je u svoje lično ime, u ime Demokratske stranke i u ime svojih domaćina na Visu osvajanje te i te medalje tome i tome?! Predsednik DS-a voleo bi da sve osvajače medalja i njihove trenere ugosti u svom novom domu koji još ne zna se tačno gde je ni kolika će biti kirija!’“

&

Razapet između sporta i vere Tomislav Nikolić nalazi ipak vremena i za politiku, po povratku iz Londona sreo se sa nemačkim ambasadorom, potonji mu je mora biti pola sata čestitao sve medalje iz periodnog sistema elemenata koje su osvojili srpski olimpijci, predsednik se dakako sastao i sa episkopom bačkim, ne znam je li u Londonu imao susrete sa predstavnicima SPC, ali red svetovnog, red duhovnog, red sportskog – već se vidi kako će teći predsednički dani kragujevačkog komunalca izdigavšeg se putem narodne volje iznad već dosadnog života profesionalnog narodnog poslanika: „Vaše preosveštenstvo, pozdravićete mi puno Njegovu svetost, Vašeg nadređenog, i Vašeg imenjaka patrijarha Irineja kome su susreti sa mnom ulili kuraž, ali i dobrotu! Ja sam pomilovao novinara, patrijarh je grčkog sveštenika spasao zatvora i smestio ga u manastir, jeste Crkva odvojena od države, ali i monah zaslužuje da bude odvojen od kriminalaca i od kible; kad sam čuo da su nakon neprijatnosti na našoj putnoj mreži pravoslavca smestili u manastir, bilo mi je puno srce, sve državne službenike koji su učestvovali u ovoj humanoj akciji, tužioca, šefove policije, upravnika niškog zatvora koji nije insistirao da mu Grk bude izručen, sve ću ih predložiti za vanredno unapređenje! Ako pripadnik druge vere daleko bilo bude izazvao neku nesreću, pravo prečeg smeštaja imaće crkva kojoj pripada: tek ako mogućnosti za azil u matičnoj crkvi nema, počinilac će pozivajući se na ekumenstvo zatražiti od patrijarha Irineja da i njega smesti u pravoslavni manastir, jer neće ni on želeti da nakon stresa trpi još i karakteristični vonj državne kaznione najbliže mestu nemilog događaja, nego će žudeti za zvonima, pojanjem i tamjanom, doduše, doduše, i pripadnik neke sekte će ako prekrši koji naš zakon očekivati da mu konak obezbede njegovi! Priznajem samo smeštaj moje sekte, kazaće taj, ali bilo kako bilo, patrijarh je na najlepši način opovrgao predrasudu da se SPC zanima samo za novac, pozdravićete mi puno Njegovu svetost, uh, predugo sam bio sa sportistima, a nastavio sam i da učim engleski, umalo sad Vašem preosveštenstvu da kažem give me five!“