Gde su ona divna vremena kad smo mrzeli samo Hrvate! Čovek je mogao da se usredotoči, a se neko preziva Škarica, Bradvica i šta ti ja znam – jasno ti je šta prema njemu osećaš. Kakvo je to ime, Blažek, Štefica, pa onda ona prezimena sa germanskim viškom slova kao iz lektire (u kojoj se razbaškario Krleža), kao da nismo nikad ni zbacili austrougarski jaram. Žganjci, pržolica, obljetnica, križmanje, promidžba… Baciš oko na tablice, ŠI, ZG, RI, OS, ruka se sama maša šrafcigera – buši, makar gume bile Made in Pirot!
Pa je bio kucnuo čas da zamrzimo Slovence, hoće da se otcepe, bečki konjušari, Boro, majstore, uze nam reč iz usta. Taman u okviru svojih mogućnosti zamrzesmo Janeze, zamere nam se muslimani iz Bosne, daj sad mrzi njih, smišljaj pogrdan naziv, balije…
Madžare nije da smo mrzeli, ali nismo izustili jonapot, visontlataš ili jojcekat iako smo znali: hoćeš da živiš u Srbiji, ima da govoriš jezikom oko kojeg su se Vuk i Đura Daničić onoliko pomučili (dobro, možda nešto malo i Štrosmajer i onaj Kopitar, to nas ne zanima).
Protiv manjina nismo imali ništa, ali smo više voleli kad je neka manjina baš mala. Rusina je toliko da jedva naprave kulturno-umetničko društvo, Cincara je još manje, gde je Cincarija kojoj bi njeni izdanci hteli da pripoje neku našu opštinu, nema je koliko znam nigde, a sa severa nas kao Severno ledeno more onim kosim, tatarskim očima strelja mađarska pustara, ćuti i tobož ne ište ništa, a rane iz Prvog svetskog rata nije izvidala!
Naša mržnja, naše mrženje drugih moglo bi da ispuni čitav školski program; poznavanje prirode mržnje, geografija mržnje, matematika mržnje, istorija mržnje… Turci – petovekovni zulum! Stvarni tlačitelji jesu u džehenemu, što usled prirodnog mortaliteta što od ustaničke ipak tanadi, naše je da mrzimo Turke naše savremenike, Austrijance isto. Slede Nemci i Talijani (koji su nam uzeli Trst, taj dragulj Banata), pa Japanci čije se kamikaze doduše nisu zakucavale u naše kamare žita, ali ipak…
I o Rusima sam kao dete slušao strahote koje su u mom još nepismenom srcu imale da izazovu bes i mržnju, zamislite, dođe Rus kod sestre moje babe i traži odmornog konja, a on njoj da ostavi svoga bulannogo konia. Koga je mamuzao od Omska do Orlovata, odakle ga je sa podbijenim kopitima nepotkovanog doveo do Farkaždina. Babina sestra ne bi Manciku koja se ne ćudi i koja se svake godine ždrebila da da za umornog konja nepoznate pasmine i naravi, ona crvenoarmejcu lepo kaže kako nije rada da se menja, i dok ona mozga kako se na ruskom kaže doplatiti, Rus je oturi i uzme Manciku a ono stepsko kljuse ostavi u avliji da ga babina rođena sestra sad kroti kao kauboji mustanga…
Kad mi je bilo osam godina doselili su se prvi Bosanci. Mi smo mahom imali zemljane podove (koji su dvaput nedeljno pomazivani, premazivani vlažnom krpom da bi ukućani par sati umesto prašine udisali vlažan vazduh), oni su svoje skromne kuće patosali, kod njih je mirisalo drvo, kod nas memla koju iako je bila moja rođena nisam zavoleo. Ostali starosedeoci nisu se baš radovali došljacima što su izražavali stihom „jeblo ji veslo koje ji prevezlo“ (sinovi Bosne behu došli preko ćuprije koja je dobila Nobelovu nagradu, nema veze): kako to, juče su došli i već rade u zadruzi kao traktoristi, a mi koji tu živimo tristo godina ne možemo, pa ti numeš da teraš traktor, poželeo sam da upadnem u reč mesnom agitatoru, ali kao učenik drugog razreda prituljeno sam to prećutao. Počeo sam bio da razumevam duh vremena.
Koji nas je duh vodio ka novim mržnjama. Moj nauci unatoč svemu naklonjeni duh bi da uoči neku zakonomernost dostojnu publikovanja u periodičnoj štampi: kako nam se država smanjuje i smanjuje tako se mapa naše mržnje uvećava. Daj mrzi ove koji su te bombardovali, reži na one koji kinje braću u Republici Srpskoj, mrzi stanovništvo zemalja koje priznaju nezavisno Kosovo… Da su bar u pitanju despotije, tiranije, pa da mrziš samo toga uzurpatora koji u narodu nema nikakvu potporu, nego su sve to demokratske države što znači da kidanje petnaest posto našeg najkvalitetnijeg tkiva podržava tamo i staro i mlado, a parlament i vlada samo imaju neprijatnu dužnost da nam to saopšte.
Ali, pošto slabo putujemo, moramo mržnji da dajemo oduška ovde kod nas – mrzi globalno, pali lokalno. Upalismo beogradsku džamiju, par ambasada, polupasmo pendžere adventistima, pa i pravoslavcima koji žale tuđinske bogomolje i satansku staklariju, Svetom ocu ne damo da prismrdi ako se tako može reći kod nas, skinhedsi tuku Rome, ponekad se zanesu pa kroz šake propušteni i umre ali, kakvi smo da smo, barem nismo rasisti. Gledamo filmove u kojima Kju kluks klan pali crnačke brvnare, nemoćni da shvatimo šta se u dušama palikuća zbiva – crnci nisu imali nikakav Jasenovac pa da im se rodbina logoraša sad sveti! Držali smo crncima stranu sve dok kod nas nisu stigli prvi predstavnici te rase.
U Čačku je izudaran fudbaler iz Gane, sinovi Šumadije ispsovali su mu crnačku mater i čovek će natrag u domaju. Pre godinu dana u Čačku je batine dobio njegov kolega, crnac iz Zimbabvea, ispada da rasisti nismo bili samo zato što je ovde manjkalo crnaca, Kineza i Indijanaca.
Moji vrli poznanici, novobeogradski rasisti prosvetljuju me: ja bih, tvrde, postao još veći rasista kad bi se u stan koji sam izdao kineskom bračnom paru uselilo njih pedesetoro, pa kad bi mi sve zidove izbušili da okače krevete i kad bi mi u tapete na vjeki vjekov ušla kineska zaprška… Hvala bogu, ne mogu sebe da zamislim kao stanodavca, u meni još živi spomen na moje podstanarske decenije i na godine mog gastarbajta, još sam mnogo više na strani Kineza nego mog zemljaka koji ima višak stambenog prostora.
