Jedna od prvih reakcija na nezapamćene zločine koji su nas zadesili 3. i 4. maja bila je pronalaženje ako ne baš krivca, a ono barem odgovornosti u internetu, društvenim mrežama i mobilnim telefonima. Daleko od toga da u tom digitalnom svetu raste samo mirišljavo cveće i da nema previše toga što bi valjalo opleviti, ali toga u sličnoj meri i procentu ima i u realnom svetu. Tu su mu koreni.
Ideja da se digitalne tehnologije deci ograničavaju i zabranjuju nema neke velike šanse za uspeh, može samo da proizvede dodatnu agresiju. Svako ko je probao da dete ili tinejdžera naviklog na ekran nasilno od toga odvoji ili ograniči mu pristup to dobro zna. Nije problem u ekranu, to jest uređaju koji se koristi. Virtuelni svet je mladim ljudima prostor slobode i za tu slobodu su spremni da se bore kako oni znaju. Drugo je pitanje da li se nama ta “sloboda” sviđa, da li opravdano mislimo da za njih nije dobra ili smo prosto u strahu jer ne razumemo taj prostor, ne snalazimo se u njemu i ne verujemo da će to naša deca umeti jer i inače sumnjamo u njihovu samostalnost.
Najglasniji su zahtevi da se korišćenje mobilnih telefona zabrani barem u školi, ali ne i na putu do škole jer želimo da znamo gde se naše dete kreće, da možemo uvek da kontaktiramo sa njim ili da nas pozove u pomoć. Nije dobro da u telefonu vidimo prvenstveno sredstvo kontrole zanemarujući činjenicu da je to minorna funkcija uređaja koji je tim malim ljudima ulaz u njihov svet. Pritom i neomiljena.
U virtuelni svet ili metavers, kako god da ga nazovemo, uveliko se seli većina naših poslova. Novac, odnosno banka nam je u telefonu, tamo kupujemo, prodajemo, rešavamo probleme, nalazimo putanju, a sa razvojem veštačke inteligencije sve to će da ode u stratosferu ako je ovo sada u oblacima. Postavlja se pitanje kako za takav svet spremamo đake ako im zabranimo ono što će morati da koriste čim izađu iz škole. Umesto da u školi nauče da se po digitalnom svetu odraslih pravilno kreću.
Virtuelni svet vidimo kao šumu Striborovu, gde su ljute guje izglednije nego dobre vile. TikTok nam je Čarobni frulaš koji našu decu u koloni vodi pravo u pakao. Istovremeno im šaljemo poruke da u današnje vreme najbolje žive programeri, usmeravamo ih da se za to školuju i pravimo promociju gejmerskih studija kao najbolji državni projekat, a onda zavapimo kako su video-igre izvor mraka i otuđenja i da dečiji mozak pretvaraju u kašu, koju svako na tom internetu može začiniti zlom.
Šansa da nekoga video “pucačina” navede da uzme oružje jednaka je mogućnosti da posle kućnog video-simulatora letenja ili FIFE sedne u avion ili zaigra za Real. Mora da postoji međufaza u kojoj se sa miša i tastature prelazi na pilotsku palicu ili oružje i to ne biva neprimećeno, ako smo voljni da gledamo. Stručnjaci koji se bave ponašanjem ljudi (posebno dece) na internetu listom govore da oni koji imaju probleme u realnom svetu teže nevoljama i onlajn. Internet ne pokreće zlo u čoveku, ali može da osnaži zlo koje se kod nekoga javilo i pomogne mu da se organizuje sa sličnima. To jeste ozbiljan problem, ali nije zarazan da bismo uvodili lokdaun.
Kao što nisu dobre zabrane kao posledica naših strahova, nije dobro ni da ostavimo decu da društvene mreže koriste stihijski, kao što je sada slučaj. I da ne zaboravimo da ako im oduzmemo, makar i privremeno, svet koji su sami stvorili, moramo im odmah dati najmanje jednako dobru alternativu. Ko vam na to kaže da je njemu dovoljno dobra alternativa bila lopta, neka vam pokaže livadu na kojoj se loptao pa da prebrojimo koliko spratova sada livada ima.
