Fudbalska bajka

Svako Svetsko prvenstvo u fudbalu je globalni događaj, koji se po medijskoj pažnji ozbiljno takmiči sa Olimpijskim igrama. Moj prvi album sa sličicama (potpuno ispunjen) je iz 1978. iz Argentine. I danas se sećam gotovo svih fudbalera. Istu strast i posvećenost možete videti svakog dana na Terazijama gde klinci ne moraju da gledaju brojeve sličica, već će vam na „menjaži“ bez greške prepoznati svakog fudbalera hipnotički ponavljajući: „imam, imam, …nemam“.

To je fudbalska strast u najčistijoj formi – uvek u menjaži jedan za jedan, bez prodavanja sličica i sa zlatnim pravilom – kada dobijete poslednju sličicu, ostatak duplikata poklanjate ortacima.

Televizija je i ovog puta napravila korak napred. Svako Svetsko prvenstvo je donosilo poneku inovaciju u prenosima. Bila je to kamera iza mreže, zatim kamera iz ruke sa aut linije, pa ona iz balona ili sa sajle iznad terena, sprej za živi zid, sve do famoznog sistema VAR koji je od ove godine vrhunski arbitar na utakmici. Dakle, nakon što je u tenisu „oko sokolovo“ priznato i prihvaćeno kao poslednja sudijska instanca, od ove godine je taj princip uveden i u fudbalu. Sada sudija ima mogućnost da proveri valjanost svojih odluka, što većina i čini, prema onoj staroj – da su dve ili tri glave uz video snimak pametnije od jednog para očiju. Do ovog trenutka to je rezultovalo velikim brojem promena odluka, penalima i priznatim golovima, koje bi do danas prepustili onome što se naziva „slobodnim sudijskim uverenjem“. Ipak, ostaće sporna odluka sudije koji nije dosudio penal Srbiji u utakmici protiv Švajcarske – samo je danas greška još očiglednija. Možda je sudijsko uverenje sporno, ali je „sudijina“ i dalje poslednja.

Ako bismo, ipak, merili efikasnost ove metode, mislim da je korist višestruko nadmašila mogućnost zloupotrebe. Zato su, valjda, otpori toliko jaki – jer je sramota od sudijske greške neuporedivo veća.

U trenutku dok ovo pišem, odigrano je 36 utakmica i nijedna nije završena bez golova, što je odlična vest za ljubitelje fudbala. Neki kažu da je to zbog nešto lakših lopti, pa su šutevi češći i precizniji, ali zaista nemamo razloga da budemo nezadovoljni. Moderna vremena i popularnost društvenih mreža su u žižu javnosti stavili i dešavanja oko terena. Dok se muškarci nadmeću na terenu, na tribinama vlada paralelni rat lepih navijačica. Većina njih je maskirana u boje svoje zemlje, mnoge od njih su svetski poznate starlete ili glumice iz filmova za odrasle, a sve imaju isti cilj – promociju svojih profila. Milioni sledbenika zevaju u njihove fotke, one navijače mame seksi pozama, a neke od njih osvajaju i premije u vidu bogatih frajera. Da se ne lažemo, samo lovatori iz celog sveta mogu sebi da priušte odlazak na tribine po stadionima u Rusiji, a tu su i fudbaleri koji su vrhunski plen svake starlete. U ovom sportu, baš kao i na terenu, Latinoamerikanke su šampionke, ali su im slovenske lepotice ozbiljna konkurencija. Iz nekog razloga, režija nije puštala snimke lepotica sa tribina tokom utakmica naše reprezentacije. Šteta!

Paralelno nadmetanje na društvenim mrežama (osim političkih prepucavanja) vodi se i po pitanju muške lepote. Primer za ovo je lepotan sa Instagrama, sa Islanda, fudbaler Rurik Gjislason koji je na prvenstvo stigao sa 30.000 pratilaca, a posle prve utakmice taj broj se popeo do milion. Ovaj osrednji fudbaler, bez značajnih uspeha u sportskoj karijeri, odlično ume da se fotka i namešta, tako da je gotovo preko noći postao globalni predmet devojačkih uzdaha. Dakle, da parafraziram moju babu, ne jebe tehničar, niti golgeter, već onaj sa fensi i seksi fotkama na Instari! Videćemo koliko će da dogura do kraja prvenstva.

Na kraju, posle prenosa, u studiju RTS-a počinje emisija „Ruska bajka“, koja je svojevrsni povratak u surovu realnost domaćeg fudbala – zbog aktera i voditelja. Prava bajka je zapravo u Rusiji, a kod nas se fudbal vraća u naš referentni okvir odnosa sa komšijama Albancima, Hrvatima i međunarodnom zajednicom. Ima tu i neobičnih obrta kao što je povlačenje priznanja Kosova, posle kojeg se naš predsednik Vučić zahvalio Žoržu Vei, nekada fenomenalnom fudbaleru, danas predsedniku Liberije. Eto vam fudbalske diplomatije na delu.

Na kraju, svako Svetsko prvenstvo obeleže blokovi reklama, koji vam se popnu na vrh glave, pa ih upamtite za ceo život. Stariji će se setiti „Cipiripija“, danas je tu „Svislajon“, a, srećom, nema izdanja PGP RTS-a, poput „Novog albuma Vesne Zmijanac – Napolju mrak i vetar jak, ti gde si sad, aaaaaaaa“. Umesto svega toga, na javnom servisu su prosto eksplodirale reklame za kladionice, što me, priznajem, malo zbunilo. Shvatam da svaki prenos mora da se plati i da kladionice imaju neverovatne zarade, ali nisam siguran da je produktivno puštati spotove u kojima se pojavljuju naši sportski asovi i TV voditelji. Ipak je klađenje oblik adikcije – naročito zbog klinaca koji gledaju fudbal. Neka bar na televiziji, kao u bajci, veruju da u sportu uvek pobeđuje bolji uz fer plej.