Jedan dan u Srbiji je kao cela sezona neke posebno napete krimi serije, kombinacije britanskog i skandinavskog tipa: nekoliko paralelnih linija zapleta, koje će se pre ili kasnije ukrstiti na način koji će vam oduzeti dah, a sve jedna vrtoglavija od druge. Kad se slučaj razreši gledalac samo trepće u neverici, pa se na kraju pljesne po čelu: trebalo je da znam da sve vodi k tome! Ali, lako je biti pametan kad ti ponude razrešenje na tacni; seti se ti toga, brajko, dok napetost i neizvesnost još traju…
Tako je nekako i s jednim od ovonedeljnih trilerskih zapleta koji su raspaljivali maštu i strasti. Sad, kad je sve jasno, prisećam se nečega što je mnogima promaklo, ili su to shvatili sasvim olako. Naime, nije li pre neki dan negde osvanuo tekst o tome da je Aleksandar Vučić jednog jutra banuo na zemunski buvljak, prošetao se među zabezeknutim prodavcima, te ispazario nešto antikvarnih knjiga istoriografskog žanra, po prijateljskim cenama od 50 do 100 dinara? Dobro, pa šta, reći ćete vi? Vučić inače voli da se hvali kako juri za knjigama u neobično doba dana ili noći, recimo onda kad čak ni u Njujorku knjižare ne rade. Da, ali ima tu nešto drugo: samo dan-dva kasnije, Maja je Gojković trijumfalno objavila kako su pronađene i narodu srpskome vraćene dve skupocene fotelje koje je rušilačka antidržavna rulja otela iz zgrade Skupštine onog crnog Petog oktobra 2000, bio, ne povratio se.
Kakva je veza između buvljaka i ovog otkrića, upitaćete se vi u svojoj prostodušnosti? Pa, jedna od tih otuđenih dragocenih sedaljki za naše narodne predstavnike kupljena je upravo na zemunskom buvljaku; druga je, uzgred, locirana u slobodarskoj Kaluđerici. Dalje valjda možete i sami da povežete: Šerlok Vučić je, sve kobajagi merkajući sabrana dela Milana Kašanina, svojim skenerskim pogledom locirao, identifikovao i uhitio jednu od tih fotelja (koja je posle, podozrevam, odala lokaciju one druge) i dojavio otkriće Nebojši iz Beograda, koji je onda izvršio desant na zemunski buvljak. Uostalom, šta je to za Vučića? Pa, imao je on koliko iste nedelje i većih detektivskih uspeha.
E sad, šta je zapravo poenta ovog igrokaza s foteljama? Šta to njegovi autori i izvođači žele da poruče? Fotelje i ostali mobilijar tu su zapravo sasvim nebitni, oni su samo zgodne metafore. Kao predmeti su sasvim politički nevažne: stvari kao stvari. Podrazumeva se da policija ima zadatak da traga za otuđenom javnom imovinom, i da je vrati izvornom vlasniku ako je to moguće, a lopove da privede k poznaniju prava, što bi rekao naš genijalni detektiv, u slobodno vreme predsednik Republike. Radili su to organi reda i u danima nakon The petog oktobra, a rade valjda i danas, i to je u redu. Megjutoa, šarada koju je od toga napravila Gojković Maja – a teško da se sama toga dosetila, nije ona tako dosetljiva – ima sasvim drugu svrhu. „Subliminalna“ poruka je da je dan pada režima Slobodana Miloševića zapravo pre svega dan anarhije, destrukcije, lopovluka, nesigurnosti, divljaštva i vandalizma. Peti oktobar nije sprovođenje političke volje političkog naroda Srbije iskazane na izborima dve nedelje ranije, a koju su Milošević i kamarila pokušali milom i silom da ponište, nego nasilni prevrat u organizaciji zlih stranih sila i njihovih domaćih agenata i u izvedbi podivljale rulje. Nije ovo prvi put da se tako govori o tome, daleko od toga; ali, nemojte propustiti kvalitativnu promenu – sada je to zvanični diskurs, takoreći službena verzija, sada je to perforacija istorije iza koje stoje vlast i moć.
Nemojte misliti da se ovde radi o sitnici, tj. o sitničavoj raspravi o nekakvim pradavnim događajima. Radi se, naprotiv, o sadašnjosti i budućnosti, jer se njihov legitimitet traži, između ostalog, i u ovakvim teatralnim kič predstavama. Jer, kada se radi o državnim foteljama, onda ne treba ispuštati iz vida da su se sve do tog dana u njima najviše i najudobnije baškarile pozadine onih istih dražesnih stvorenja naše političke flore i faune koje su danas iznova najintimnije s foteljama: Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića, Maje Gojković, Ivice Dačića… Niko ne zna bolje od njih šta ih, gde i zašto zaboli svaki put kada se sete tog dana. Jedno je sigurno: ne boli ih zbog fotelja.
Svrha propuštanja Petog oktobra kroz foteljski filter je perverzna inverzija pamćenja: treba prekrečiti stari sloj istorijskog sećanja novim, revidiranim, u kojem će vreme do tog dana – inače, ako ne računamo vreme nacističke okupacije verovatno najgora i najsramnija dekada u istoriji Srbije – biti markirano kao normalnost, a famozni petooktobarski prevrat i sve ono što je usledilo u sledećih dvanaest godina kao abnormalnost, aberacija, poremećaj, kao ispadanje sveta iz zgloba.
Revizija je dalekosežna, zapravo potpuna. Nisu, dakle, oni nama ukrali trinaest godina života (a mnogima i sam život), nego smo mi njima (pre će biti: samima sebi) ukrali trinaest (ili sto trinaest, whatever) fotelja, umetničkih slika i „skupocenih lampi“, što bi rekla moguća buduća ministarka kulture ovakve Srbije, Srbije Koja Vraća Fotelje Kući. Mada im nismo ukrali nikakve fotelje: samo smo ih isterali iz njih. Jer, da se ne lažemo, ti što su tog dana po Skupštini krali fotelje, slike i slično, hm… poznajete li vi nekoga od takvih? Ni ja. A znate li zašto? Zato što se vi s takvim svetom ne družite, niti vam je on ikada bio saveznik u bilo čemu. Za razliku od onih čije su guzice tog Petog oktobra ostale bez fotelja, pa do dan-danas nad time nariču.
