Kad me vide kakvo sve štampano i virtuelno đubre bistrim ceo dan do podne, bliski ljudi, ali i slučajni nailaznici, brižno me zapitaju: „pa dobro, kako možeš“?! Šta ćete – takav posao, odgovaram, sležući ramenima. Oni što se motaju po nuklearkama izlažu se riziku od pojačane radijacije, čistačice ribaju tuđa govna, šoferi svakodnevno nose i svoju i tuđe glave u torbi, poslanici Skupštine dolaze u kontakt s Natašom Jovanović, hirurzi kopaju po ljudskim utrobama, a o patolozima bolje da ćutim. Svaki zanat ima svoje rizike i opasnosti, stresne i nehigijenske nuspojave, baš kao i svoje veselje…
Tako sam – sve sortirajući i gdegde analizirajući svakojaki verbalni šoder – s godinama prikupio i arhivirao pozamašnu kolekciju Javnih Ludaka, što ovdašnjih, što onih „iz okruženja“. Pa ipak, moram da priznam da mi je Franjo Jurčević, župnik crkve sv. Jelene Križarice iz Kastva kod Rijeke, avaj, do sada bio sasvim nepoznat. Don Franjo iz Kastva?! Što jes’ jes’, zvuči kao nekakav osobito živopisan lik iz kakvog mahnitog romana s ganganjem i pucanjem iz dragocenog etnoantropološkog opusa Ante Tomića, ali nažalost nije. Don Franju, takvog kakvim nam se sam s velikim veseljem prikazuje, kanda ni Tomić ne bi napisao: ovaj pisac je ipak čovek humanista, koji nekako voli i najzaguljenije među svojim likovima.
Pa dobro, pitaćete me vi, ali šta smo mi koji antrag tom don Franji i šta je taj don Franjo nama? Ono što je zanimljivo glede don Franje jeste da se taj osebujni individuum nedavno na svom m.f. blogu (a no đe bi?) radosno pozabavio beogradskom Krvavom Nedeljom u kojoj su ljupke falange Naših Malih Fašista bile navrle da „biju pedere“ koji paradiraju a da njih nisu pitali za dozvolu, pa kad se ispostavilo da ne mogu da ih do’vate, onda su se (privremeno) zadovoljile razlupavanjem drugih, dostupnijih bića, stvari i pojava.
E, tu je don Franjo udario u slavu i hvalu „normalnih Beograđana“ koji su osvetlali obraz vaskolikom balkanskom patrijarhalnom mužjaštvu, vapijući da je krajnje vreme da i „normalni Zagrepčani“ pokažu istu dozu odlučnosti, a ne da im ti gnusni sodomiti i razvratne lezbejčure paradiraju okolo a oni samo stoje sa strane i nemoćno dobacuju, ko pičkice. Ove poslednje dve reči, doduše, nije napisao don Franjo nego sam ja tako preveo njegove reči „na srpski“. Uostalom, na čistom i pravilnom hrvatskom (a po davnim titlerima filma Rane, tim nepravedno zaboravljenim klasicima primenjenog kretenizma) to bi se reklo ko pizdice, što je već čist’ nekaj drugo. Enivej, blog veselog don Franje poprilično je odjeknuo po „regiji“ i doneo mu naprasnu (ne)slavu, a ono zbog čega je znakovit – pa utoliko i važan – jeste što je on tek vrh jednog neobičnog ledenog brega, najprepoznatljiviji individualni ton u jednoj sveopštoj simfoniji fašističkog bratstva i jedinstva.
Ah da, pre nego što se pomnije pozabavimo ovim novim pokretom, ima nešto što vam o don Franji Jurčeviću nisam rekao, a što bi možda bilo zgodno da znate. Pomniji istraživači njegovog lika i dela (npr. Predrag Lucić u Novom listu) upozorili su javnost – dokumentovano, nego šta! – da je narečeni župnik & bloger inače sve samo ne naklonjen tom njemu do nedavno tako egzotičnom narodu zvanom Srbi, da nikada ranije nije javno detektovao tragove bilo kakvog prisustva „normalnih Beograđana“ igde u poznatom kosmosu, te da je tipus, naprotiv, štaviše i dapače, veliki i otvoreni simpatizer ustaškog pokreta i genocidne tvorevine Endehazije. Koja, hm, kako bih vam rekao, na Srbe nije baš blagonaklono gledala čak ni kad su atestirani heteroseksualci.
Don Franjo je, velim, samo najpoznatiji slučaj ove sorte. Beskrajna kloaka sajber-prostora napunila se bratskom podrškom beogradskoj fašističkoj rulji od kojekakve ustaške i proustaške sabraće iz Kroacije & dijaspore, ili od bosanskih vahabita i njima sličnih ljubitelja neurednih brada i urednih burki, a i sa Kosova, bogme, pristiže nešto radikalnih albanskih glasova simpatije i podrške… Sve u svemu, oni koji se najviše ponose međusobnom mržnjom kao načinom života i svenatkriljujućim pogledom na svet, svi oni što entuzijastično skandiraju klanju i istrebljivanju onih drugih, najednom padoše jedni drugima na rutave grudi?! Karamba & karambita, kakav izliv međumuške nežnosti, da se i rahmetli Fredi Merkjuri postidi, da čedno obori pogled?!
Ako vam sve ovo izgleda čudno, čak nastrano, ne mogu vas kriviti. Možda je na ovom mestu najprikladnije upotrebiti amfilohijevski diskurs. Vaistinu, među fašistima raznih „bednih malih istočnoevropskih država“ (Ištvan Bibo) povremeno umeju da buknu takvi izlivi strasti, to jest „pohota puti i pohota očiju“, što bi rekao puk. Radović. Nije to neobično ni neobjašnjivo: u jarostima i nasilju drugih fašista, „prvi“ fašisti prepoznaju sebe same, pa se sebi dive i na sebe onaniraju, kroz druge kao medijum. Pošto im je mržnja prema „pederima“, „ciganima“ i sličnim univerzalnim Dežurnim Krivcima zajednička, i pošto ne moraju da se otimaju oko nje – kao što moraju oko „pravednih nacionalnih granica“ i sličnog – ništa im ne stoji na putu da podržavaju jedni druge, da se virtuelno ljube u usta, da ne rečem štagod sočnije. Međutim – šta? Ta je njihova privremena i varljiva ljubav – tu opet prizivamo Amfiloxija u pomoć – jalova i bez poroda. Zašto? Zato što je neprirodna. A zašto je neprirodna?
Umesto odgovora, evo jednog „sveevropskog“ primera. Razne su se ekstremno desničarske i giga-mega patriotske stranke iz brojnih evropskih zemalja bile udružile u jednu poslaničku grupaciju u evropskom parlamentu, po principu ideološke srodnosti – dakle, baš onako kako to čine, na primer, socijaldemokrate ili demohrišćani. Međutim, kako su se brzo i lako sastavili – još su se brže i lakše rastavili. Jer, jbšga, nema tog lepka koji će držati mađarske i slovačke nacionaliste, ili lepenovce sa islamistima, ili flamanske i valonske antiimigrantske harangere etc. U konačnom zbiru uvek pobeđuje njihova suština, a to je dubinsko palanaštvo, vapijuća malograđanština, parohijalizam, duhovna beda. Na kraju krajeva, možda je to sreća u nesreći: na svetu nikada nema dovoljno pedera da fašiste svih zemalja (o)drže na okupu.
