Fan club SERVIA

Evo kratkog sadržaja knjige koja će biti i džepna te će biti čitana po vozovima (koji biće čisti, zimi ugrejani, leti rashlađeni), avionima, metrou etc., ali će biti i đačko učilo jer su škole rasadnici sportskog navijaštva te obožavanja estradnih i filmskih zvezda. A nema, osim kocke, masovnije pojave u Srbiji od navijanja. Idemo onda!

1. Koreni navijaštva, nastanak i razvoj: gladijatori kao prvi registr. objekti bodrenja u slavu što efektnijeg krvoprolića, ali i zato što je naporedo sa razvojem boril. sporta u Rimu cvetalo i sportsko klađenje. (saradnik: R. Ljušić)

2. Navijaštvo postajuće svesno sebe: mi punimo stadion, mi kupujemo šalove i zastave, hoćemo popust za ulaznice, hoćemo beneficije na železnici kad sa našima idemo preko grane odakle ako se i potučemo sa tamošnjim stanovništvom u najgorem slučaju bićemo deportovani odakle smo i došli (saradnik: A. Vučić)

3. Rascep u navijačkom telu kao nusprodukt razvoja mas–medija: nekad ste morali biti na licu mesta da biste navijali, vaša podrška bila je, ma koliko neznatna, ipak nekakav vektorčić u kolopletu bezbrojnih sila. Danas na trgu udaljenom hiljadama kilometara od mesta stvarne radnje prate ljudi borbu preko video-bima i navijaju iako larma koju dižu ne dopire do obožavanih stvorenja. (saradnik/zamorče: S. Samardžić koji iz Beograda navija za kos. Srbe)

4. Navijaštvo i država: samosvesni navijači postaju sila ustrojena po uzoru na oružane formacije: imaju hijerarhiju, rukovodstvo, sistem komandovanja, imaju himnu, etiku, uniforme ili barem prepoznatljive simbole. Država je uočila da rodoljublje, lokalpatriotizam, ksenofobija i rasizam odlikuju navijače kao malo koga, pa vođe navijača postaju komandanti paravojnih formacija. (saradnici: prof. Pelević i prof. Palma)

5. Navijaštvo kao omaž a ponekad i povratak čoporu: dok se sportista ima povinovati sve strožim pravilima, navijači umnogome neguju duh pećine i horde – za njih je bratstvo iskovano na trbinama način da se vrate u praistoriju, da ponovo legitimno uživaju u onome što je elementarno: krik, bes, divlja radost, udarac, rušenje okova koje društvo postavlja u vidu zaštitnih ograda, zakona etc. (saradnici: Ljiljana Darvin Čolović i Vuksa koji pitanje je šta sada uopšte radi).

6. Navijači i istorijsko nasleđe. Navijačima je retko kad dovoljan tim za koji navijaju, jer tim može upasti u krizu, stoga se grupišu oko veličina koje ne mogu biti osporene ni u kakvom kupu, tako vole Svetog Savu, Miloša Obilića (čije ime jedan klub i nosi); iako većinom nisu pobožni drže do vere otaca jer i ta vera može dobro doći kad dođe do tuče sa navijačima iz drugih zemalja, za tamošnju veru podjednako nezainteresovanim. Dakle, ako tuča može da poprimi i verski karakter – zašto da ne? (saradnik: V. Krestić)

7. Navijanje kao surogat profesije: potonja, kakva god da je, uvek traži da čovek uči, da razmišlja, da se prilagođava, usavršava; profesionalac se meri i nadmeće sa drugim isto stručnjacima, doklen u navijaštvu nema konkurencije i nema neizvesnosti, primljen si samo zato što kažeš: ja volim taj i taj klub, i već si unutra. (saradnik: Rasim Ljajić, čovek godine koji i sam navija za pobednike na izborima)

8. Navijačka skupina – supstitut porodice: nemogućnost istinskog sporazumevanja koja po defaultu kači svu decu i sve roditelje čini život u kući teskobnim, dok je među navijačima rajsko bratstvo po uzrastu, vrlo često i po besposlici; kad tome dodamo privrženost istoj sportskoj ustanovi dobijamo beskonfliktnu zajednicu žednu konflikta sa drugim, isto tako unutar sebe beskonfliktnim zajednicama. (saradnica: Margit Savović)

9. Navijaštvo i identitet. Mlad čovek bi da što pre stekne svojstva po kojima će biti izdaleko prepoznat i priznat (u engleskom, gle, isti izraz pokriva oba ovde pomenuta svojstva: recognized!). Ne znaš njega?! On je delija (grobar, bad blu boy…). Kojoj drugoj organizaciji možete pristupiti kupovinom pukog šala ili kape? A opet, niste bezličan momak, nego ste član skupine koja već ima ugled: nisu li navijači koji sebe zovu Stoka ubili čoveka na Dunav-stanici? ()

10. Navijači i klađenje. Dobar deo navijača i kladi se na uspeh svog tima, bodreći ljubimce oni bi da naplate i svoju promućurnost i svoju grlatost ispoljenu bilo na stadionu bilo pred ekranom same sportske kladione, koja je amblem srpskog društva u XXI stoleću. ()

Srž knjige činiće ipak kućno navijaštvo, ta samoobmana i razbibriga kojoj se dragovoljno predaju hiljade građana: pusti, nije mi ni do čega, onaj Nadal, svaki čas vadi hulahopke iz dupeta, razbi našeg Noleta koji je kao sunce! Nadal, kralj šljake, sin šljake, aaa, doći ćeš ti nama na travicu, još ćemo se ćerati.

Unapred bih pripremio četiristo pitanja, hiljadu kućnih navijača odabranih metodom slučajnog uzorka podvrgao bih unakrsnom ispitivanju i detektoru laži dok ne bih prokljuvio kakva je veza između njihovih života i zvezde belog sporta, o kakvom je transferu želja i fantazama reč, u čemu je metaforičnost osvojenih turnira. Smatra li kućni navijač da uspesi tenisera opovrgavaju ono što međunarodna zajednica, potpavša pod kobni uticaj antisrpske propagande, misli o nama? Da li svaka meč-lopta u glavama kućnih navijača urla u lice dušmanima: evo vam, milu vam pilulu… Koji su mehanizmi na delu, kojim sve samozavaravanjima navijač pribegava da bi ga zbog Noletove pobede preplavila milina?