Deset godina mediji pod kotrolom naprednjaka guraju Srbiju od Evrope ka Rusiji i Kini, od građanskog društva ka kosovskom pravoslavlju, od otvorene zemlje ka ksenofobičnoj državi koja svugde vidi neprijatelje. Aleksandar Vučić je, dok se umiljavao Zapadu, neprestano koketirao sa radikalskom bazom u strahu da je ne izgubi i proširio je i ojačao antievropsko, antizapadno, antigrađansko, antitolerantno, srbocentrično, antipedersko biračko telo.
Napad Rusije na Ukrajinu je razneo porozni pampur koji je zloslutnog duha koliko-toliko držao u boci i koji sada mimo kontrole njegovog promotera zavodljivo leluja među stanovnicma Srbije ustrojenih protiv narodnih izdajnika i neheteroseksualnih bolesnika koji bi da zaraze omladinu antiporodičnom klicom.
Tu ne prolaze više tek tako Vučićava pravednička poveravanja narodu u kojima sebe uzdiže iznad svega i daje konačni sud, kao ono: gade se njemu i pederi koji bi da paradiraju, i oni koji bi da ih umlate ne bi li umlatili pedera u sebi. Jer ta poruka je razvodnjena, baš kao one poruke tipa i Kosovo i Evropska unija, i Bajden i Putin, i protiv sankcija Rusiji i protiv invazije na Ukrajinu.
Za razliku od njegovih protivurečnih poruka, reči vladike banatskog Nikanora na „Litiji za spas Srbije“ u nedelju su bile kristalno jasne: pozdravio je odluku da se zabrani Europrajd, taj pokušaj „skrnavljenja naše zemlje, crkve i porodice“, a Vladimira Putina nazvao „današnjim carem planete koja se zove Zemlja“ jer je bio doneo odluku da o „anomalijama“ kakve se pojavljuju u Srbiji „ne sme biti ni govora a kamoli da zažive“.
Jednako jasne i prodorne poruke na LGBTQ temu, o odbrani Kosova, bratstvu sa Rusijom, đavolskoj Evropi i NATO-u i pravoslavnim vrednostima u društvu i poridici šalju i Zavetnici, Dveri, NADA, čitav korpus mejnstrim-patriotskih, srpsko-hrišćanskih, putinofilskih partija za koje su „porodične vrednosti“ brak između muškarca i žene sa što više dece, organizacija i pojedinica kojih ima u gotovo svim političkim partijama.
Njihove poruke padaju na tlo plodno od silnog naprednjačkog zalivanja i prskanja sa Pinka. Njihovo jačanje Aleksandra Vučića gura daleko desnije od srbiziranog demohrišćanskog kursa kojim se bio uputio ne bi li ugnjezdio SNS među evropske konzervativne partije.
Dok pod pritiskom sile Vučić popušta na Kosovu, sa teretom uvođenja sankcija Rusiji na glavi, tako rasplinut je morao negde da se umili desno ustrojenom biračkom telu ne bi li ojačao sopstvenu poziciju. Kola su tako počela da se lome na Europrajdu gde je, u poređenju sa drugim problematičnim otvorenim pitanjima, ipak očekivao najmaje bolne packe iz Brisela i Vašingtona.
Ali je pitanje i da li je bio dovoljno uverljiv za one kojima izlazi u susret, i da li je priča sa Europrajdom uopšte završena. Organizatori su svakako poručili da ne priznaju zabranu, a poneki evrospki poslanik da Vučiću i saopštenju tehničke Vlade uprkos ne namerava da otkazuje službeni put, avionske karte i hotelske rezervacije i da hoće da se sa zastavom boje duge prošeta ulicama Beograda.
Tako se od otkazivanja i zabranjivanja Europrajda za samo dva dana došlo do toga da Ana Brnabić po nalogu šefa relativizuje i njegovu izjavu i saopštenje sopstvene Vlade, pa je to sve sada „više molba“, „jedan apel“ na LGBTQ ljude koji bi valjda trebalo sami da se zabrane ne bi li Vučiću koji se bori za Kosovo i protiv celog sveta olakšali stvar.
Stvar mu, međutim, neće olakšati ni brižljivo negovani proruski antipederski korpus, ni manjina kojoj je godinama unazad obećavana realizacija njenih ustavom zagarantovanih prava. Pobedu će odneti oni koji izvan institucija, na poligonu koji je sama priperemila, budu predstavljali veću opasnost po vlast.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
