Kako odoleti ovoj breaking news: Vojislav Koštunica napustio DSS! Nije li to, štono kažu, „kraj jedne epohe“? Štaviše, nije li to kao da Mik Džeger napusti Rolingstounse? Ima li njih uopšte bez njega? Dobro, tamo bi ostao bar Kit Ričards, ravnopravni autor i sve ostalo, ali koga oni „nacionalno-demokratski“ sirci tužni bez igđe ikoga uopšte imaju bez svog oca-osnivača? Zar ovu gospođu proslavljeniju po psihodeličnoj haljini na žirafe nego po bilo čemu što je ikada rekla ili učinila, ne daj bože napisala?
Šalu na stranu, prava tema ove kolumne mogla bi se nazvati „identitetski problemi u opoziciji“. Koji se ponekad manifestuju na pomalo čudne načine, recimo, kroz unutarstranačke i međustranačke sukobe oko simbolike i terminologije. Raskol u DSS-u izbio je oko politike „neutralnosti“ (Koštunica i ostali čuvari pečata „izvornog“ DSS) vs. „suverenizma“ koji zastupa pobednička strana, pretežno nepoznata i neugledna, ali „ima masu“ (ako nije smešno za bilo šta u sadašnjem DSS reći da ima masu). Sadržinska razlika između ove dve politike malo je kome razumljiva, spolja gledano ona više liči na teološke rasprave dokonih popova oko nijansi u tumačenju stvari, bića i pojava koje ionako ne postoje, pa je suštinski sasvim svejedno ko tu šta zastupa. Pa ipak, nije sve to baš sasvim ni oko čega. Odlaskom Koštunice iz stranke i porazom njegovih ljudi u njoj na neki način umire – hajde dobro, odlazi u penziju – cela jedna kulturno-intelektualno-politička formacija koju se u ranom komunizmu zvalo „crna reakcija“, a posle „slavska inteligencija“; u novije smo je vreme često uprizoravali kroz lik mitske „vračarske babe“ (koja je, gle, češće muško no žensko). Ljudi kao Koštunica, Kosta Čavoški ili pokojni Nikola Milošević u svojim poznijim danima bili su najmarkantniji primeri tog pravca. To su ljudi koje biste, onako „udžbenički“, definisali kao konzervativnije liberale, daleke svakom „levičarenju“, ali bogme i mnogo bliskije crkvi i nacionalističkim resantimanima nego što su to njihovi ideološki parnjaci u zapadnoj Evropi. Otuda su oduvek bili pomalo čudno voće na lokalnoj sceni, za prosvećenije slojeve koje neretko nazivamo „građanskom Srbijom“ bili su odviše desno, za „široke mase“ pak isuviše sofistikovani i komplikovani. Samo tako su mogli da budu svoji: malo je šta bilo tako groteskno kao povremeni Koštuničini pokušaji da izigrava „narodskog čoveka“.
Ako mene pitate, dosledan pokušaj mirenja liberalizma i nacionalizma osuđuje vas ili na šizofreniju, ili na postepeno odustajanje od jednog od njih; u „našim prilikama“, avaj, to gotovo beziznimno znači odustajanje od liberalizma. Kod Koštunice to nikada nije, bar načelno, doteralo baš do kraja, ali kod njegovih (neželjenih) naslednika to će ići sasvim lako. Šta to znači? Takva kakva je, DSS je s Koštunicom, Vladetom Jankovićem etc. imala specifičan političko-svetonazorni identitet koji ju je (šta god ja o tom svetonazoru mislio) činio osebujnom pojavom na sceni. DSS koji se de facto lišio tog svog utemeljiteljskog sloja, naprosto postaje još jedna banalna, trivijalna, obična desno-populistička i „proruska“ strančica, i ni po čemu se ne razlikuje od bilo koje smehotresne pojave bez intelektualnog pedigrea i bilo kakvog utemeljenja u bilo čemu relevantnom, poput Dveri, Treće Srbije, „srpskih radikala“ i sličnih smehotresnih lumpenskih pojava. U takvom DSS bi i Velja Ilić i Marjan Rističević i Vjerica Radeta i Jedan Od Onih Obradovića mogli da budu Neko & Nešto. Otužan kraj, mada, opet, ne i nelogičan ili nezaslužen, jer nacionalizam je – koliko god se vi zanosili da ćete ga „oplemeniti“ – inherentno ideologija mediokriteta i prostaka, i pre ili kasnije, oni (rekoh već: na masu) nužno preuzmu glavnu reč.
Na drugoj strani, i stranka Borisa Tadića kanda oseća neki identitetski svrab, kojeg nastoji da se reši promenom imena. Sada to, eto, više nije Nova demokratska stranka (NDS), nego je Socijaldemokratska stranka (SDS). Inače, valjda 67. u Srbiji koja u svom imenu koketira sa socijaldemokratijom. Ovo će joj, po uverenju stranačkih gurua, osigurati prepoznatljivost i samostalni identitet, čime će se „emancipovati“ od stranke iz koje je potekla.
E sad, paradoksalno je da je izbor imena baš sa stanovišta identiteta i prepoznatljivosti monumentalan promašaj: naprotiv, upravo je ime NDS bilo svima prepoznatljivo, jer je ukazivalo na jednu od bivših DS struja, koje legitimno baštine ono što u DS smatraju vrednim (kao kad od uzurpirane Borbe nastane Naša Borba); upravo je Tadić imao svako moralno i političko pravo na to. Ovome nasuprot, oznaka „socijaldemokratije“ pak ne znači baš ništa, jer se njome diče i mnogi drugi, a pri tome svi bez razloga i smisla, a i bez dubljeg korena u srpskoj politici, pretkomunističkoj koliko i postkomunističkoj. Socijaldemokratija je, u ovdašnjem kontekstu, sterilno opšte mesto nikada neispunjeno sadržajem (kao i „laburizam“ ili „demohrišćanstvo“, na primer). To ime u Srbiji ne „prodaje“ ništa na političkom tržištu, ono je naprosto mrtvo. Optimista bi rekao: nije umrlo, nego se još nije ni rodilo. Možda. Ali, neki se termini protraće preuranjenom ili pogrešnom upotrebom, i o tome bi ozbiljni ljudi morali da vode računa. A sve ako se i rodi, dete bude kilavo, od tolikih babica koje su se na njemu izređale.
