Dovoljno vam je samo jedno malecko pretraživanje na Guglu da biste došli do obilja sajtova koji vam omogućuju da šaljete lažne imejlove ili SMS-ove. Kada kažem lažne, ne mislim na anonimne, već na poruke koje izgledaju kao da su stigle sa nečije prave adrese ili broja, a tako se očitavaju i na vašem ekranu. Reklo bi se da sumnji nema mesta, sve dok ne pokušate da napravite povratnu komunikaciju. Kada za to nema vremena, onda nastaju problemi. Ponekad vrlo ozbiljni.
Za takvo naše ponašanje odgovorna je naša elektronska naivnost ili „nepodnošljiva lakoća komuniciranja“ koju danas živimo. Svakoga možete dobiti direktno na telefon, ako mu znate broj, svakome možete poslati imejl, ako znate ili pretpostavljate adresu. Radi i u suprotnom smeru, čak i kada su predsednici država u pitanju naročito u kampanji. Svako malo čujemo da je neki kandidat lično telefonom zvao birače da ih osokoli da glasaju za njega. Slao im mejlove ili se sa njima družio na društvenim mrežama. Svi smo na „ti“, svako je dostupan, potreba da se reaguje brzo navodi nas da preskačemo procedure (odatle počinje, zapravo). Zbog svega navedenog prag poverenja je visok, počnemo da sumnjamo tek kada je obično kasno.
To što i državnici ponekad (prečesto) koriste prečice u komuniciranju omogućuje nekim zabavljačima popularnost, naročito ako su vešti u imitiranju glasa. Toga ima svuda u svetu, nažalost i sa tragičnim posledicama. Jedna medicinska sestra u Britaniji izvršila je samoubistvo pošto je (australijskoj) radio-voditeljki koja se predstavila kao kraljica Elizabeta odala detalje o tek rođenom princu Džordžu. U regionu se takvim poslom uspešno bavi Davor Jurkotić, autor emisije „U zdrav mozak“ čija je, khm, žrtva ove nedelje bio i premijer Srbije. Slično smo iskusili i prilikom „dodele“ Nobelove nagrade Dobrici Ćosiću, a kolega iz „Jutarnjeg lista“ Davor Butković sam je sebi zapaprio kada je poslao molbu za intervju sa premijerom (hrvatskim, Sanaderom) na pogrešan broj i potom SMS-ovima i mejlom obavio ceo posao, a da nijednom nije proverio s kim, zaboga, komunicira. Intervju je objavljen.
Svako, dakle, može bez po muke i uz malu pomoć interneta da napravi lažno zaglavlje poruke tako da vam uređaj signalizuje da je stigla od prave osobe. Ozbiljan prevarant će vam ponuditi da pređete na „sigurniju“ komunikaciju i ponudiće vam novi broj ili mejl. „Bombaš“ će vam samo poturiti laž. Recimo, žena „greškom“ dobija poruku upućenu navodnoj ljubavnici, da ne bude da je sve samo politika. Pa ti, brale, posle juri listinge da dokažeš da zaista nije poslato sa tvog telefona. Ima i gore, stigne vam nežna poruka od koleginice/kolege (kakvoj ste se nadali) i vi odgovorite još nežnije, samo što vaša poruka odlazi pravoj osobi, obično zgroženoj.
To je suština opreznosti. Svaku iole neobičniju ili manje očekivanu komunikaciju treba proveriti opreznim povratnim pozivom ili porukom na već uhodan način. Ništa što niste proverili ne iznosite u javnost (uključujući i porodičnu), naročito ne postupajte po ponuđenim savetima, inače ste ostvarili cilj mangupa. Ako takvi skandali donose išta dobro, onda je to porast opreznosti kod većine i uvođenje nekih makar i osnovnih principa i procedura u komunikaciji. To funkcioniše dok se ne zaboravimo, a brzina elektronskih komunikacija taj period sve više skraćuje. Prema tome, biće nastavaka, ohoho. Nadajte se da nećete biti zvezda nekog od njih.
