Dženderaši, džandaraši i džez

Bila su neka takva vremena kada je sviranje, pa čak i slušanje džeza bilo opasna antidržavna i antinacionalna delatnost, zbog koje ste mogli imati svakakvih problema, pa čak i dospeti iza brave. Ne bilo kakve brave, nego one za koju nemate ključ. Pisali su o tome razni, a kanda najviše i svakako najbolje Jozef Škvorecki, stari češki majstor. Bio je on kadgod običan malovaroški dripac koji je voleo da se bavi tamburanjem u tamburu na džez način, a onda su u njegov Liberec umarširali nacisti, intelektualno i moralno potkapacitirani germanski, tevtonski nadljudi, i zabranili džez kao „negroidnu dernjavu“ kojom niže rase zagađuju milozvučni arijevski ambijent. Onda su fejk nadljudi bogufala prdnuli u čabar, ali se za Denija Smirickog, kako se zvaše literarni alter ego Škvoreckog, glede tamburanja nije mnogo promenilo jer su i boljševički oslobodioci koji su umarširali u varoš negde iz pravca istoka gajili podjednako opasnu odbojnost prema džezu, samo su je obrazlagali iz „klasnog“ štono kažu diskursa – džez je bio „dekadentna imperijalistička dernjava koja kvari moral radničke klase“. I jedni i drugi su, bajdvej, smatrali da sav taj džez ima nekako previše veze sa seksom i telesnošću, a i popovi svih fela su se slagali s tim, uvereni da u paklu postoji poseban folder za Čarlija Parkera i sve njegove slušaoce.

Zašto sam se baš ovih dana setio ove stare priče? Džez, hvala nebesima, odavno nije izvan zakona, osim u Severnoj Koreji, gde je sve izvan zakona. Zato što me jezik – ne parče mesa u ustima, nego temeljno sredstvo međuljudske komunikacije pomoću glasova, odn. slova – u osnovi podseća na džez – ne samo da je najbolji, nego je i jedino upotrebljiv kada je slobodan, nepotkresan, nezauzdan u bilo kakve kanone, kada je anarhičan i slobodan da improvizuje u svakom mogućem pravcu (jer to je način na koji se razvija, ostaje živ i svež) i naravno, kada njegovim korisnicima (a to smo, dakle, svi) niko ne preti kaznama zbog načina na koji ga koriste.

Nadiglo se ovih dana nešto prašine oko novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, čije neke odredbe se, na način za demokratske standarde odviše neposredan i naročito odviše zapovedan, bave upotrebom jezika iliti javnom jezičkom praksom. Najviše se galame diglo oko intencije zakonodavca da naredi da se u službenoj upotrebi ubuduće koristi isključivo „rodno osetljivo“ nazivlje (a, šta kažete – nazivlje – dražesna tuđmanistička inovacija!) za profesije tipa pilotkinja, centarhalfkinja i vodičica (primere sam maznuo iz sjajnog teksta prof. Ranka Bugarskog u „Danasu“).

E sad, tamo gde se propisuje šta se u jeziku mora, tamo se po automatizmu i po logici stvari propisuje šta se u jeziku ne sme. A tamo gde se u jeziku nešto ne sme, stvaraju se uslovi za nastanak gorespomenute tuđmanističke situacije – tu caruje nasilje nad jezikom kao najreprezentativnije ospoljenje nasilja nad društvom, kulturom, identitetom. A sve, naravno, u ime „zaštite“ upravo tih visokoparnih vrednosti. I tu se progonjeni „zvanični“ jezik pretvara u karikaturu, a pravi, slobodni jezik nastavlja paralelni život negde u šikari, na margini, tamo gde mu ne mogu ništa. I na kraju pobeđuje jer je živ, žilav, otporan na sve bakterije i viruse upravo zato što im je bio sve vreme izložen.

Ali, ne bismo „mi“ bili „mi“ da se stvari nisu iskomplikovale upravo na način dostojan džezerskih romana i priča Jozefa Škvoreckog. Protiv represivne namere zakonodavca ustao je Odbor za standardizaciju srpskog jezika, iznenađen i uvređen već i zato što nije konsutovan u ovoj stvari, iako je odnekud uveren da mu je misija i smisao u tome da kerberiše u svim pitanjima oko (srpskog) jezika. Onda je i Matica srpska, kroz nekoliko desetina reprezentativnih imena i prezimena svih rodova i polova, napisala slično pismo na istu adresu. Lepo. Da neki sveže sleteli vanzemaljac brzinski nauči srpski, ali da usled brzanja ostane da mu fali društveno predznanje iliti „kontekst“, pomislio bi jadničak da su uglednici iz Odbora – a bogme i dobar broj ovih Matičinih – ustrajni slobodari koji shvataju (i u svom životu & radu primenjuju) značaj jezične slobode za ukupnu slobodu mišljenja i življenja u jednom civilizovanom društvu. Avaj, mi koji smo na Zemlji nešto duže znamo da tome nije baš tako… Te i srodne institucije žilava su uporišta jezičkih puritanaca i čvrstorukaša, nacionalističkih mistifikatora i mitomana; njima autoritarno, zapovedno tretiranje jezika i jezičke prakse nije nimalo strano ni nastrano, samo što bi oni to da rade iz ideološki nešto drugačijih pobuda. Što je nama, pak, važno taman koliko je i Deniju Smirickom bilo bitno da li mu zabranjuju da duva u saksofon u ime arijevske rase, ili u ime radničke klase. Iz tih i srodnih pravaca decenijama kreću ofanzive „protiv tuđica“, „u odbranu ćirilice“ i sličan mambo-džambo.

Naposletku se, dakle, uvek radi o odbrani slobode izbora i o izvesnoj, kako da je nazovem, komociji u jeziku, koja je strahovito važan deo društvenog i kulturnog zdravlja. Bolje da jezik bude nepočešljan, pa makar takav delovao i „neuredno“ sa stanovišta čistunaca, nego da dopustimo bilo kome da nam na vrata šalje jezičku policiju, bilo progresivnog dženderskog ili tradicionalnog džandarskog stila. I zato, relax, nema razloga da bilo ko uzmiče pred uzurpatorima i otmičarima vlastitog jezika. Ako mene pitate, i dalje ću se povinovati samo osećanju za maternji jezik, moj životni i radni „instrument“. I naravno, i dalje ću slušati džez. Džez vam postavlja prirodne granice, a one su, gle, sasvim nevidljive. I nigde nema ni policije ni carine.