Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Sanjala sam slogan za našu kampanju: HOLLYWOOD FOR HOLYLAND! Plači Bokan Dragoslave, tukla te prekomorska amaterka!
Kao savestan državni premda tajni agent Džems Bond slepo je izvršavao zadatke čiju pravu pozadinu i svrhu najčešće nije ni znao, sada, međutim, kao penzioneru, može mu se da misli svojom glavom: potrošio sam tolike godine i one su potrošile mene, a nepravdu ne da nisam iskorenio nego je ima i više nego kad sam bio početnik: Kosovu hoće da daju nezavisnost! Nisam nikad intervenisao u toj zabiti i ne zanima me, ali zašto ona da bude nezavisna, a Škotska nije mogla!
&
Šeron stavi noćnu kremu, popi polovinu flormidala, uze Ustav Republike Srbije, i stade na srpskom šapatom da čita preambulu koja je za nju imala zvuk tajanstvenog Istoka; za Ustav je čula ubrzo nakon njegovog veličanstvenog donošenja a poručila ga je u vreme Sajma knjiga u Beogradu.
Poezija ju je rasanila, evo je već telefonira Džordžu: „Znam da je kasno, ali pričaj mi opet o čoveku koji je napisao ove veličanstvene psalme, please…“ „Opet čitaš preambulu! Pa znaš je napamet! Dobro. Nju je smislio vođa svih Srba sveta, named Kostunitza…“ „Ah, zašto mi nemamo nekog tako načitanog i tako tvrdoglavog?“, otelo se Šeroni. „Božja volja“, reče Džordž, „pri tom je nadarenko izuzetno skroman, nosi samo titulu premijera i izgleda kao činovnik iz Kafkinih romana… A ne podleže ni prostornim ni vremenskim ograničenjima“, sad se već zagrejao Džordž, videlo se da je o nedokučivom sinu Istoka već govorio da li samoj Šeron ili studentariji na nekom jako lepom univerzitetu, ko bi ga znao. „Brine o Srbima na Kosovu, u Čikagu, Bosni, najmanje se kida oko ovih u samoj Srbiji, jer su oni i najzbrinutiji, zašto, zato što su u njegovoj blagoslovenoj blizini…“ „Džordž, šta misliš da li i on obožava film, Staljin nije mogao da živi bez filma, Tito je isto imao bioskop pored radione gde je sam sebi kuvao kafu u 6 AM, drugim rečima, da li je Kostunitza čuo za mene? Da li bi mu bilo toplo oko srca kad bi čuo da sam ja protiv sakaćenja Srbije?“ „Verujem da bi te svečano primio, dobio je dres od Ajversona, od Maradone isto, on jako ceni radnu odeću, kad su specijalci u Srbiji digli pobunu protiv vlastite države, on im je držao stranu, rekao je da svaki stalež štrajkuje u svojoj radnoj odeći, pa su i legionari negodovali u ‘hamerima’ i sa kompletnim naoružanjem, pokloni mu dakle nešto u čemu si snimila neku nezaboravnu scenu, obraduj ga ostatkom pene za toplu kupku…“ „Džooordž… Budi ozbiljan, govorimo o predsedniku, a pitanje je hoće li to biti dok ja završim sva ugovorena snimanja…“ „Ne li ti rekoh da čovek nema vremenskih ograničenja?! Idi sutra, idi za pet godina, on će biti isto što je i sada!“ „Šta, nije mu ograničen mandat!? Wow!“ „Ma, jeste, kao ograničen, ali on stalno drži i povlači sve konce, bilo da je predsednik Jugoslavije, bilo da je premijer Srbije: da sutra postane sekretar lovačkog društva ili šef železničke stanice, tamo bi bila i vrhovna vlast. Ima nebeski mandat da dok god mu traju dani zemaljski predvodi sve tekuće, savremene Srbe, da komanduje senima sviju predaka i da brine o budućim pokolenjima, novoštićenicima Rasima Ljajića.“ „Rasima…?!“ „Rasim Ljajić. El-Džej-Ej-Džej-Aj-Si! Pričao sam ti o njemu. Čovek godine, uvek podšišan, vajkao se u ‘NIN’-u da su ga neki novinari uzeli na zub, hvata ratne zločince, popravlja udovicama oluke, podstrekava natalitet… Halo, Šeron… Zaspala je.“
&
Bih li ja učinio kakvo dobro ljudima koji su mi ni rod ni pomoz’ bog, ili ću i dalje da gomilam ovaj novac koji mi istinabog pripada po ugovoru, ali je toliki da se pitam jesam li ga zbilja vredan i nije li ta gomiletina para načinom meni doista nepoznatim ipak uskraćena sirotinji koje je na ovoj našoj planeti tušta i tma! Takve misli morile su Džordža Klunija dok se približavao mrskom solarijumu. Koga je briga za moju preplanulost, izgledam kao abdejtovani Klerk Gebl kome su obrijali brkove, da sam bar povukao na Šona Konerija, gle, mi o vuku a vuk na vrata, gde si, Šone, kućo stara, ču li da Švarceneger hoće da prizna Kosovo, taj čovek je bruka našeg glumišta, malo mu je smrtna kazna u njegovoj državi, nego bi još drugima preko bare da zaserava život… Reč po reč, dogovoriše se da udare zajedničko čifte i guverneru i svima kojima je sakaćenje Srbije na srcu, Džordž napomenu da je sa njima Šeron, vidi ti malu, otkud ona, pa ti ne znaš, ona luduje za knjigama, tražila je najbolju knjigu na Beogradskom sajmu knjiga, po DHL-u joj odonud poslali Ustav, na srpskom i na engleskom, otad samo to čita, preambula ima na nju magijsko dejstvo…
Znaš šta, reče Šon, dosad mi je to Kosovo na jedno uvo ulazilo na drugo izlazilo, ali kad pomislim na tog nabildovanog Austrijanca i na Škotsku, dođe mi da se uskopistim, e, pa neće moći, o, vidi, vidi, američki žigolo himself, hoćeš s nama da lobiraš za zavisno Kosovo?! Džordžu u taj mah stiže SMS od Šeron: „Sanjala sam slogan za našu kampanju: HOLLYWOOD FOR HOLYLAND! Plači Bokan Dragoslave, vajni vladin plaćeniče, tukla te prekomorska amaterka!“
Šon i Džorž rekoše da je prispeli SMS prst sudbine, tunjav, međutim, kako ga Bog stvorio Ričard reče kako ipak mora da razmisli… Kakvo crno razmišljanje, Džordža kraj sve preplanulosti obli dodatna rumen, Kosovo se ne može razumeti, njega treba voleti… Ne znam, reče Gir odsutno, zovite Brusa, on je čovek akcije… Rečeno-učinjeno. Brus Vilis se oduševio, jedva čeka da se vine do Srbije, da obiđe svoj grob, pita kad su zadušnice po julijanskom kalendaru i kako da se oduži drvengradskom countyju za troškove pogreba i daće.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve