U želji da predstojeći izbori proteknu u što lepšem raspoloženju, da svim učesnicima ostanu u što prjatnijoj uspomeni, grupa naučnih radnika okupljena oko budućeg časopisa „Polis“ izdala je brošuru sa stotinu besplatnih saveta predsedničkim kandidatima
Izbegnite raspravu o bezveznim stvarima kakva je na primer kralj. Ako se u Srbiji zna da ste protivnici kralja, ili barem akutnog pretendenta na nepostojeći presto, zaobiđite to u što širem luku: izgubićete glasove Krunskog saveta, članova njihovih porodica zadojenih istom reakcionarnom dogmom, zamerićete se narodnom poslaniku N. Miloševiću te kraljevskoj porodici koja i sama ima pravo glasa.
Isporučivanje naše generalske braće Hagu sami nikada ne čačkajte, a ako vas neko i pritera uza zid, parafrazirajte slobodno Tita, tuđe generale nećemo, svoje ne damo! Dometnite da je saradnja nužda, ali samo ako bude dvosmerna: i Hag nama mora da isporuči isto toliko generala koji su nama sumnjivi (blagoslovi Bože Koštunicu što se dvosmerja doseti!).
Nemojte se stideti demagogije, to je grana pedagogije. Ako obećate da će hleb biti tri dinara, mnogog ćete penzionera dirnuti u njegovo ubogo i bolano srce, ali znajte da samo u Beogradu postoji 19.796 pekarskih radnji, puta četiri (pekari imaju brojno potomstvo, a zbog dobre zarade i standarda dugo im žive i roditelji), izgubićete 80.000 glasova, so, ako se demagoški obratite sirotinji, morate isto to da učinite i sa drugom stranom: „Dragi pekari, hranitelji naši! Država će u celosti nadoknaditi gubitak u koji će se vaš čestiti biznis bez sumnje sroljati nakon pravičnog i obećatog pojeftinjenja hleba. Nema bogate države bez bogatih pekara, ali ni države blagostanja ako je hleb skuplji od tri dinara. Oporezovaćemo malo žešće duvan i kojekakve opijate, pare od dažbina na besna kola i na besne stanove pripašće vama koji hranite Srbiju.“
Grmite protiv petokrake. U nekom od brojnih gostovanja staće vam mozak, zakon medicine, nećete imati šta da kažete, tad ožežite po petokraki, ispašćete mnogo napredniji od učesnika NOP-a, a neće biti nikoga da vam se suprotstavi. Pa pređite na himnu: ni dan-danas, zamislite, nemamo himnu koja bi govorila o nama Srbima, nego hej Sloveni pa hej Sloveni, nazdravljamo Hrvatima i Slovencima koji nam podmeću te njihove katoličke noge kad god krenemo u Evropski parlament.
Ne libite se da uvredite protivnika ako je to u interesu istine čiji ste vi ionako jedini pravi zastupnik. Recite da volite svoju decu (navedite njihova krštena imena), a da u politici postoje samo računi, koji su u slučaju vaše partije uvek čisti i namireni. Ako se zakačite sa nekim ko još nema potomstvo, ne libite se da mu to nabijete na nos, ne morate mu, kao nekoć Mira Marković jednoj svojoj protivnici, reći da je jalov, ali kažite slobodno da bi vašem partijskom šefu bogatstvo bilo potrebnije, jer ima toliko i toliko dece, biće jasno da vaš protivnik nema ni jedno jedino dete, pobeda biće vaša. (Ovakav viraž imali smo u Skupštini, ali je primenljiv i na predsedničke izbore.)
Priznajte neku grešku, sitnu i bizarnu, koja je proizašla iz vaše kolosalne dobre namere da pomognete Srbiji. Dušmani će iskopati da ste čak i vi uradili nešto što nije za podičiti se, podigli neke putne troškove a niste putovali, recite da vaša stranka mnogo radi, shodno tome jednom mora i da pogreši, vi svoje greške priznajete, ali to, to što vam se tu spočitava, to je ordinarna laž, etiketa prilepljena po oveštalom komunističkom metodu, tu se mašite mikrofončića koji vam je na reveru, voditeljka će se postarati da razgovor vrati u mirnije vode. Ali, ali. Da biste i vi nešto tobož priznali, navedite slobodno nešto što ide vama u prilog, recite: „Mi smo krivi što smo našoj braći, pobegloj pred dušmanskom kamom, jeftino prodavali placeve, da im se nejač ne posmrzava, krivi smo što nismo zajedno sa organizovanim kriminalom počeli da se lično bogatimo, tu krivicu priznajemo i jedva čekamo da nam narod za tu krivicu izrekne kaznu na izborima!“
Ma koliko ih malo cenili, budite po uzoru na većnike AVNOJ–a šlang (u okviru vaših mogućnosti). Vreme Bidžino i Dačino prošlo je. Ma koliko bagatelno jeftina i ukusna bila hrana u Skupštini, nemojte da se ugojite, ako ni u čemu drugom u tome se ugledajte na većnike AVNOJ-a koji su – dobro, malo i sticajem okolnosti – bili svi kao Rolingstonsi.
Neka vam posle neke vaše uspelije govorničke bravure navru suze na oči. Svi predsednički kandidati mogu mnogo da nauče od Aleksandra Vučića, čovek ima jedinstvenu sposobnost da svojom govorancijom sebi natera suze na oči. Kao i svi radikali, ima standardnu intonaciju napuštene ljubavnice, sad će stvarno briznuti u plač, ne, neće još, neće uopšte, kad već izgleda da je kriza prebrođena, kaže nešto toliko potresno i iskreno da se i sam uzruja, ona njegova donja usna mu zadrhti, gotovo je, ima suze sad da grunu, ne, predsednik Anketnog odbora svaki put se savlada, oči mu pune suza, ali se nijedna ne okruni pred kamerama. Svojim suvim plačem g. Vučić ubira dvostruku dobit: ispada da ga sve rane našeg roda bole, a svu tu ranjivost i ranjenost drži pod radikalnom kontrolom.
Pogledajte šta je prethodna garnitura (kamarila) radila, uhvatite suprotan vetar i uspeh je zagarantovan. Štetočine na čije mesto dolazite prodavale su preduzeća? Sramota! Najavite da ćete sve to povratiti, budite stariji brat koji se vratio iz vojske (NOR-a, zarobljeništva, svejedno) i shvatio da su mu se braća u međuvremenu propila te rasprodala bezmalo kompletnu dedovinu! Kako da povratite njive i livade, kad ni sami kao još neobeštećeni sužanj Trećeg rajha nemate prebitog filera?! Pa tako što ćete u opštinskom sudu dokazati da su ugovori ništavni jer braća nisu bila pri sebi. Pokolenja će vas pamtiti kao dobrog Samaršićanina.
Klonite se kožne jakne i floskula koje vonjaju po titoizmu. A ako već govorite o momcima koji su vani a nisu bili u vojsci, nemojte da im se obraćate kao neki zastavnik, nisu odužili dug otadžbini i tome sl., njima je muka već od toga što su dužni ne zna se tačno kome i ne zna se zašto, takav rečnik podseća na Vukovu govoranciju dan posle policijskog stampeda na Brankovom mostu, tijekom precenjenih zimskih demonstracija; hiljade mladih ljudi ogrezlih u sleng i Vuk koji sa bine deklamuje kao da je pod takovskim grmom: „Srećne vam rane, junaci!“ – „Daj, Vuče, baš si smor… “
Pojavljujte se što ređe. I med je gorak kad se stalno jede, imajte to na umu i nemojte se biračima popeti na glavu, stvorite oko sebe auru tajanstvenosti, udarite im čežnju: šta li je sa Tomom, da se nije prehladio, gde god pogledaš, Vučić, kao da se Vučić kandidovao! Baš sam se uželeo Tome, jedva čekam miting i jedva čekam da zaokružim milo ime!
Pojavljujte se što češće. Daleko od očiju, daleko od srca, setite se Koštunice koji je smatrao da mu više nikakva reklama nije potrebna, Đinđić mu rekao da se i za koka-kolu zna, pa opet kompanija ulaže milione baš u reklamu.
Pojavljujte se umereno. Niti treba ljudima ni dodijavati besomučnim intervjuima i gostovanjima, niti im treba dopustiti da vas smetnu s uma. Zlatna sredina je zakon, taman o vama govorili – ovaj niti smrdi nit miriše.
Radite šta vam drago, terajte po svome.
