Ovaj tekst mogao je da ima i naslov „Na istoku ništa novo“. Uopšte ne bi bio originalan i nema sumnje da ga se neko već dosetio, ali, s druge strane, ne može se smisliti bolji podsetnik za ono što se događa na frontu u Ukrajini dve godine pošto je Putin napao tu zemlju. Parafraza novinskih naslova francuske i nemačke štampe iz Prvog svetskog rata sugeriše isto ono što je Erih Marija Remark tako dobro opisao u svome velikom romanu: „ništa novo“ na frontu znači samo to da smo postali neosetljivi na okolnost da tamo, na ukrajinskom tlu, svakodnevno gine desetine, možda i stotine ljudi.
Što je najgore, nema u toj vrsti „zaborava“ ničeg neljudskog, čudovišnog, kao što nas ne čudi ni stid koji nas prožme kada se setimo da sada, dok pišemo, obedujemo, odlazimo na pozorišnu predstavu, ili pratimo Alkarazove teniske muke u Brazilu, ne tako daleko od nas ljudi strahovito pate. Zaborav je lekovit, a stid znak da nismo nepovratno oguglali na patnje drugih ljudi.
Najzad, ta vrsta zaborava spasava nas od straha da se nad svetom ponovo nadnela senka nuklearnog rata: znamo to, znali smo od prvog trenutka kada je pomahnitali tiranin poslao svoje trupe na teritoriju Ukrajine, da se avet atomske bombe probudila, ali kako je ta misao jedva podnošljiva zaborav rata odagnava strtepnju.
No, ako nešto ne vidimo, a naročito ako se trudimo da ne vidimo, to ne znači da toga i nema. Prizori ukrajinskog grada Avdivka ovih su nam dana osvežili pamćenje.
Isparavanje ratnog zanosa
S druge strane, neposredni smo svedoci medijskih i političkih fenomena koji svojim ni malo suptilnim mehanizmima određuju šta je to što će biti u fokusu naše pažnje. Putin je krenuo u okupaciju Ukrajine pre dve godine, a krvoproliće koje je pokrenuo Hamas, te zločinački odgovor Izraela, dogodili su se samo pre nekoliko meseci, a već smo otupeli na nezamislive prizore, te smo skloni dodati da ni na bliskom istoku ništa nije novo.
Ili, drugim rečima, spektakularizacija smrti i razaranja čini nas unekoliko imunima na stvarnost koja nije ni tako brza, ni tako sažeta kako nam se u odabranim sekvencama to ume predstaviti. Istini za volju, još od antičkih vremena ratovi su praćeni spektaklom, ili se makar kao spektakli nastoje predstaviti. Pogledajmo samo s kakvim su zanosom Remarkovi junaci odlazili u Prvi svetski rat, da bi sav njihov glupi entuzijazam ispario, za tili čas, u blatnjavim rovovima i pod artiljerijskom paljbom.
Paradoks Ničeovog večitog vraćanja istog
Da li se iz svega ovoga što je do sada rečeno i iz svega onoga što znamo o ratu u Ukrajini, može bilo šta izvući, a da nije do sada već kazano?
Teško. A teško je reći bilo šta novo jer se suštinski ni ne događa nešto novo, nego se večno vraća ono isto, samo što svoje kovitlace to isto otvara na različitim mestima. Uostalom, pogledajmo opet na šta liči ukrajinski grad Avdivka. Ako smo, još onako zainteresovani za novi sukob, svakodnevno pratili šta se događa u Mariupolju (pa to poredili s razaranjem Vukovara i Sarajeva), Avdivka nam je, dok nije pala u ruske ruke, bila na periferiji vidnog polja i pažnje, osim za one koji su, bilo iz kog razloga, zahvaljujući satelitskoj tehnologiji pratili svakodnevna pomeranja linije fronta.
Danas vidimo da je Avdivka isto što i Mariupolj: gomila spaljenih ruševina. Ništa novo, dakle. No, paradoks Ničeovog večitog vraćanja istog, jeste razlika u samoj istosti. Čak i da ne izvučemo tešku filozofsku artiljeriju dosta ćemo lako shvatiti konstutivni paradoks istosti i razlike: da je nešto isto možemo reći samo ako postoji razlika u odnosu na koju je to isto – isto, jednako sebi. Bez razlike ne bismo mogli ni da izgovorimo isto.
I obratno. Ili: Avdivka je isto što i Maiupolj i Avdivka nije isto što i Mariuplj. U konkretnom slučaju to znači da je ruski napad na Ukrajinu bitno izmenio lice sveta koje nije isto ono lice pre nego što je rat započeo, bez obzira na to što se čini da se večno ponavlja ista matrica sukoba i razaranja. Putin se, svojim neshvatljivim potezom, učvrstio kao prvi tiranin sveta, a Rusija se, prilično neminovno, kreće ka slomu. Na geostrateškoj mapi sveta to za sobom povlači posledice o kojima, za sada, možemo da naslutimo tek ponešto.
Ulog je sloboda
Zajedno sa zaboravom ukrajinskog rata zaboravili smo i istinski ulog čitave ove priče: slobodu.
Putin je počeo da gazi Ukrajinu verujući da je to početak gaženja slobodnog sveta. To što se Putinova Rusija pokazala u gorem svetlu nego što su čak i oprezni posmatrači govorili, jedan je od razloga što je slobodni svet, za sada, odoleo. Drugi razlog je što je slobodan svet žilaviji nego što se, gledano spolja, mogao učiniti.
Sukus ovako postavljenog problema mogao bi da se svede na sledeću formulu: sloboda slobodnih zemalja na najvećem je iskušenju u poslednjih osamdeset godina, a rat u Ukrajini zapravo je prelomna linija koja odlučuje o budućnosti tog i takvog slobodnog sveta. Utoliko za današnju Evropu važi ona priča koju pronalaziomo u Tukididovom Peloponeskom ratu: kada je zapanjeni stranac, usred rata Atine i Sparte, video kako se u oronuloj i iscrpljenoj Atini uredno izvode pozorišne predstave, pitao je Atinjane a da zbog čega to rade kada je Atina u opasnosti? Atinjani su ga pogledali u čudu i primetili da ne vide smisao borbe za svoje vrednosti ukoliko bi te vrednosti sami ukinuli: pozorište je, naime, bilo jedan od stubova atinske slobode.
Iako, dakle, Evropa trpi udarce kako spolja, tako i iznutra (u vidu desničarskih pokreta koji pokazuju visok stepen razumevanja za Hazjajina), ona pred sobom ima imperativ očuvanja sopstvenih vrednosti, jer jedino evropske vrednosti jesu univerzalne. Jedino evropski pojam slobode nosi u sebi ideju slobode svih. Zbog toga Evropa mora da učini sve što može kako bi slomila tiraniju, a da, istovremeno, ne poruši temelje na kojima stoji.
Iako svi žudimo za konkretnim rešenjima ovde i sada, te nas više od ispraznog filozofiranja zanima zamah ratne industrije Evrope i Rusije (na primer), zapravo se ova filozofska petlja o slobodi nalazi u samom jezgru našeg razumevanja rata u Ukrajini. Bez nje bismo slobodno mogli da potonemo u potpuni zaborav i potpunu ravnodušnost.
