Vrpoljio sam se u stolici u te-ve studiju – najzad su instalirali regularna sjedala, da i mi Normalni možemo da se raskomotimo! – već polako očajavajući dok je Olja B. nizala predloge za utisak nedelje, sve sigurniji da u tom moru našeg tako teškog, a opet i tako trivijalnog jada i nesreće neće biti ničega što razbija tupo sivilo i čemer ovdašnje bedne „političke scene“, kadli je zasijao autentični biser: predlog broj osam! Ta, zna se odakle se vade najsjajniji biseri: sa dna! Dakle, u nekom gradu ko zna kom, ali najverovatnije u Čačku, u niskobudžetnom televizijskom studiju koji je uredio neko s karakterističnim odsustvom svake predstave o ukusu – štaviše: o ideji, o mogućnosti postojanja ukusa! – raskomoćeno sede neki nedefinisani lik i više nego definisani ministar Velimir Ilić, i ugodno ćeretaju, onako, kao Svoj sa Svojim (što bezbeli i jesu). Pa će onaj nedefinisani da priupita Ministra o nekom „novinarčiću“ koji se motao po Veljinom imanju (i dobio prigodne batine od Veljinih sekundanata za detaljno bistrenje Fenomenologije duha, koji su u slobodno vreme i njegovi telohranitelji, uštede radi), tobož da vidi ima li štagod sumnjivo oko izgradnje one klinike na ministrovom imanju, a zapravo, khm – nabacuje Nedefinisani loptu Iliću na volej – više zarad merkanja ovaca i slične stoke sitnog zuba, za koju je zainteresovan ne iz gurmanskih, nego – pazi sad – iz seksualnih razloga. Bog te molov’o, scena kao kod Džarmuša, ono kad Roberto Beninji kao brbljivi rimski taksista ruralnih korena evocira uspomene na mile i drage svoje prve meketave ljubavi. S tom razlikom što ova dvojica, sto mu gromova, misle sasvim ozbiljno! Jer Velja, naravski, ne propušta gol-šansu, pa lagano poentira, lepo vidiš da mu je sve silno neprijatno jerbo je takorekuć patološki stidljiv, tankoćutan i lepo vaspitan, ali šta da se radi, takva i takva stvar, ima i policijskih saznanja te sorte, voli čovek da opšti sa ovcama na način koji bi se mogao pristojno opisati kao „preterana intimnost“… Pa, jesam li glasao za taj predlog? Jok, vi ste!
Dva dana kasnije, još sam pod snažnim dojmom viđenog… Radi se, ljudi moji, o uistinu antologijskoj treš-sceni, koja bi mogla da postane, recimo, globalni hit na ju-tjubu, uz adekvatan titl. No, evo i prividnog paradoksa: to što smo videli i čuli jeste senzacionalno, ali nije iznenađujuće. Jer je zapravo samo proširenje područja dosadašnje Ilićeve borbe protivu vaskolikih njegovih dušmana, koji su ujedno po definiciji i dušmani Srpstva kao takvog, napretka ove države (čiji je glavni motor upravo Ilić; možda ovo njegovo „mehaničko“ svojstvo objašnjava toliko, naizgled nesuvislo tandrkanje?), a bogme – kako sada znamo – i dušmani nedužnog ovčijeg roda, valjda zbog njegove tradicionalne bliskosti sa živopisnim ovčarsko-kablarskim područjem.
Elem, može li neko ko: a/ ima nešto protiv Velimira Ilića, tj. njegovih „poslova, sumnji i snova“ (B. Ćosić) ili: b/ Velji se samo učini da bi mogao imati nešto protiv njega – uopšte da bude normalan? Nije li samo nedivljenje Ministru kapitalnog opusa – naročito verbo-voko-vizuelnog – neka vrsta pouzdanog indikatora da s vama Nešto Duboko Nije U Redu? Evo, recimo, onaj Pajtić ima dečka, ali neće da ga prizna, čak ni sebi; ima ga i Kostreš, ali ga takođe krije, čak i od sebe (na stranu sad to što je „imati dečka“ savršeno nekažnjivo i legitimno i u slučaju da ste dečko svog dečka – to je za ministra već viši, nedostižni stepen mentalne gimnastike). Da stvar bude gora, Kostreš je još i narkoman, što se vidi po tome da mu oči sijaju, a i purnjaju mu se uši. A to je još mila majka prema onome kako prolaze novinari koji makar i slučajno stanu Ministru na put: nekog će da šutne, nekoj će da podeli prigodna zapažanja, obećanja i komplimente, kakve ne pamte ni najstariji nužnici drumskih mehana celokupnog „zapadnog Balkana“ sa širom okolinom.
Iako je Velja Njim Samim neodoljivi izazov za svakog sladokusca, ne bih se bavio njime – njegov je prostakluk odavno dosadan u svojoj nižerazrednosti i banalnosti – da se ovaj neverovatni i nezaobilazni čovek (takvi kao on, naime, svugde mogu da postoje, ali samo u ovakvoj zemlji mogu da budu među ljudima koji o nečemu odlučuju) nije pokazao kao idealan lakmus, to jest kao onaj koji prostodušno objavljuje realno Stanje Javnih Poslova u zemlji Srbiji. Jer je to stanje onakvo kakav je i on sam: može da vam izmami osmeh, ako ste okoreli cinik; mora da vam izmami suze, ako shvatate šta to znači i kuda to vodi. Otuda je i pomalo nepravedno sve svaljivati na njega: razlika između njega i, recimo, njegovog pretpostavljenog u Vladi samo je u tome što ovaj potonji „ume da se ponaša“ (hm, ne baš uvek), a i pročitao je još nešto osim svoje najdraže knjige („Ustav Republike Srbije“; Grupa autora, Beograd 2006). No, ono što je mnogo bitnije jer je mnogo supstancijalnije, ipak spada u zajedničke tekovine: državnička jalovost, besmisleno politikantstvo bez proboka u bilo šta Novo i Bolje, moralno-pravno-civilizacijski nihilizam koji nam se prodaje pod bubrege „principijelnosti“, provincijalno parodiranje „rodoljublja“, nedostatak suvisle vizije, odsustvo ozbiljne želje, a kamoli veštine i sposobnosti da Srbiju izvuku iz kovitlaca operetske reprize devedesetih. To je ona stvarna nastranost, ali ako je uočite i uprete prstom u nju, samo čekajte da vidite šta ćete saznati o sebi.
Tako i onaj siroma’ kolega iz Čačka, morao je na televiziji da čuje da je postao nekovrsni stočarski plejboj. U redu, ovde svakako imamo posla sa nekom perverzijom, ali kanda ipak ne baš njegovom, i ne baš seksualnom. Ovce, doduše, jesu u igri, ali ovce smo mi, i služimo za šišanje. Mada, kako su krenuli, nikad ne znaš da to ne može da ode i dalje…
