Državna avantura

Kao državljanin Crne Gore priznajem da sam srećan što nemam pravo glasa na ovim izborima i što neću biti pitan ko mi se tamo više dopada. Kad bi mi neko uvalio crnogorski glasački listić verovatno bih s njim postupio kao one babe na Floridi i nikakva tehnika ne bi mogla da otkrije za koga sam se opredelio.

E, sad, to što je nekome teško da izabere nije po sebi neobično, ali ovde su u pitanju izbori koji treba da odluče o statusu i granicama države u kojoj živite. Ne bi trebalo da je to čoveku sasvim svejedno i da mirno pušta da drugi presude. Oko toga i nemam dileme, nisam ljubitelj razmnožavanja država bez velike nevolje, ali glupo je što onda u Crnoj Gori čovek mora da zaokruži koaliciju u kojoj su dojučerašnji Miloševićevi saborci, ljudi kojima dosovsko odelo upadljivo loše stoji.

Njihov pravi vođa je poražen i uhapšen, njihova reciklaža preko federalne vlade obavljena je vrlo površno i delimično, a opet, na drugoj strani su separatisti koji su krenuli u krajnje opasnu državnu avanturu. Đukanović je ispao Evropljanin koga Evropa ne samo ne podržava, nego je on trenutno najneposlušniji i predstavlja najveći problem te vrste na ovom kontinentu. Oni koji su već tamo pokušavaju da mu pokažu put, ali on tvrdi da zna bolje i kreće se u sasvim suprotnom smeru, pošto prvo mora da pobegne od Srbije.

Pri tom ga Srbija niti drži niti juri, ali u Crnoj Gori se održava drugačije uverenje. Đukanovićev oprezni separatizam bio je, naime, dosta dobro opravdan i lako objašnjiv dok je Milošević bio na slobodi i na vlasti. Bez jasne pretnje iz Beograda ta politika postaje besmislena, bezrazložna, rizična i sumnjiva, pa se zato u Podgorici pažljivo osluškuju, skupljaju i pomalo naduvavaju svi signali iz Beograda koji bi se mogli protumačiti kao hegemonija i avet Velike Srbije.

U ekstremnom vidu ta želja za raskidom sa Srbijom dobija u Crnoj Gori izraz koji se po grotesknosti, po količini mržnje i gluposti, može meriti s onim što smo u Srbiji viđali, slušali i čitali pre nekoliko godina. Ali, to je pojava koja spada više u kulturnu rubriku. Što se politike tiče, ona ne bi smela da bude vođena mržnjom ili strahom, ali ako u ovom slučaju postoji neko racionalno objašnjenje, ja ga ne uočavam.

Pre svega, ideja otcepljenja u Crnoj Gori nije bila dovoljno jaka ni u najgorim periodima; Miloševiću naklonjena opozicija održavala se bez teškoća i tesno gubila izbore upravo zahvaljujući otporu separatizmu. U Srbiji je Milošević posle poraza odmah izgubio gotovo svu podršku, a bratska stranka Bulatovića u Crnoj Gori se dobro držala sve do danas, sa i bez Miloševića. Đukanović se zato nikad nije usudio da izađe s otvorenom namerom odvajanja i ni za ove izbore nije ušao u koaliciju s liberalima koji su sasvim nedvosmisleni oko toga, nego je radije zadržao temu saveza suverenih država.

Naravno, posle izbora Đukanovićeva koalicija će sabrati svoje glasove s liberalima, što je mala podvala, ali u politici sasvim legitimna. To znači da će, s dosta napora, uz nategnutu priču o velikosrpskoj pretnji, uz nešto podrške iz pomalo opskurnih američkih krugova i uz obećanja da će se ipak na kraju dogovoriti s Beogradom, Đukanović verovatno doći u poziciju da izvede operaciju otcepljenja.

Da li će onda ići do kraja, ili će zastati na vratima i odatle pitati Srbiju šta je njena poslednja ponuda? Ne znam odgovor, ali čini mi se da za Crnu Goru više nema dobre politike i sasvim povoljnog ishoda ni u kojoj varijanti. Ni ako Đukanović ubedljivo pobedi, ni ako njegovi protivnici zabeleže neočekivano dobar rezultat, ni ako se ide u nezavisnost, ni ako se to nekako izjalovi…

Odnosi sa Srbijom već su pokvareni, pokvareni su i unutrašnji odnosi u Crnoj Gori, kvariće se i odnosi s manjinama, a nisu bitno napredovali odnosi s drugim susedima, niti su dobijene neke jake garancije kakve veće sile. Tako mala zemlja mogla bi biti prijatno mesto za život ako je zaštićena, bogata i iznutra smirena, a kad nema ničega od toga onda bolje beži što dalje. Ali, više ne može biti neke sreće ni ako bi Crna Gora ostala u bilo kakvoj federaciji ili konfederaciji sa Srbijom.

Biće da zbog toga ovi sudbonosni izbori izgledaju tako neprijatno, verujem ne samo meni. Sad nije lako otkriti kad je i gde napravljen pogrešan korak, pogotovu što je Crnoj Gori nekoliko godina sve išlo dobro, možda bolje nego ikad. Mnogo nezarađenog, tuđeg novca je podeljeno ljudima koji će hteti da znaju ko je kriv kad to prestane, a najverovatniji krivac biće onaj ko je Crnu Goru zadržao uz Srbiju, ili ko je odvojio od nje. Nešto će neminovno pasti na dušu Mila Đukanovića, mada je i DOS, posle pobede, možda pogrešio oslanjajući se suviše ozbiljno na SNP, što je Đukanovića moglo odgurati dalje nego što je i sam želeo.

Proći će, naravno, još malo vremena dok svakome ne postane jasno da se Crna Gora nije brzo i nepovratno uključila u evropsko društvo bogatih i srećnih, kao što se nije mogla uključiti ni među najprosvećenije zemlje iako je bila nabavila jednu od prvih štamparija u Evropi. To ne znači da takvi pokušaji ne zaslužuju poštovanje i divljenje, ali nevolja je što neuspesi prete razočarenjima i međusobnim optužbama, a ovog puta Beograd će sigurno biti dežurni krivac.