Kakvo licemerje! U četiri medija, dva štampana i na dva sajta, obrušavam se na političare koji imaju svega po dva radna mesta! Donosi svako od tih njihovih mesta platu veću od mog mukotrpnog zbira, ali ako je u pitanju načelo onda sam dvaput pohlepniji od političara. Jednome od mojih poslodavaca skrenuo sam pažnju da je moja zarada bolesno anahrona. „Daj, nećeš mi reći da živiš od toga!“ – šeretski se nasmešio. „Ja živim od svega – rekao sam i pomislio: ova ti valja, Ljubomire, kao što neko ima raznovrsnu ishranu tako ti imaš raznovrsne prihode, a to je isto tako zdravo: jedni honorari stižu redovno, drugi te prijatno iznenade taman kad ti dođe da demonstrativno raskineš usmeni ugovor o delu, nešto iščeprkaš trzalicom, nešto perom, baš te briga!“
Pa opet, kad pročita da će pet hiljada duša sačuvati dva državna odlično plaćena posla čovek se mora štrecnuti, u najmanju ruku moram ja: drago mi je što su prekomernici makar izbrojani (jer država kaže da broj službenih automobila savremena nauka ne može da utvrdi, to će biti posao budućih istoričara, arheologa, paleontologa), ali kad je napokon i na silu Boga elita prevalila preko usana da nije baš jako lepo prigrabiti dve sinekure, a hiljadama sugrađana šipak, potegoše pravoznalci svetinju da propisi ne mogu da deluju unazad (prema ja mnim da to nije unazad, to bilo od sada pa dok se ne donese ponovo neki human zakon koji će privremeno ometene u razvoju vratiti na oba posla i dati im pravičnu odštetu). Da. Demagoški akt koji zabranjuje obavljanje dveju dužnosti u državnoj upravi moći će da stupi na svečanu snagu tek kad i poslednjem budžovanu proleti mandat, dakle tek kad istekne vreme na koje je srećnik računao. Pa jeste, da imam dve velike plate otvorio bi mi se apetit, podigao bih kredit da otkupim kuću ili stan koji im je država dodelila, i ostaviti me naprasno samo sa jednom platom bilo bi svirepo… Svaki naš rukovodilac daje sve od sebe da bude otelotvorenje kapitalizma sa ljudskim likom, a njegove prvopotčinjene zar sad naprasno degradirati!?
Prof. Čupić plaši se da bi nam EU za kaznu što bez roptanja i bez narodnih buna izdržavamo tolike bumbare mogla ponovo uvesti vize, iako mnoštvo građana još nema ni pasoš i još nije osetilo blagodat slobode kretanja izvan Otadžbine. Zašto ne bi uveli vize za tih pet hiljada državnih udarnika, neka nakon šesnaest sati rada drežde i pred konzulatima, neka tamo zaokružuju jesu li oženjeni, razvedeni, razdvojeni (premda jedna ista osoba može biti sve to u isti mah, o tom potom), a neka im se dometne i pitanje: „Stidite li se što zapremate dva radna u zemlji gde toliko školovanog i neškolovanog sveta nema godinama nijedan posao i dokle mislite?“
Stvar će u septembru pred Ustavni sud koji se smerno i bogobojažljivo proglasio nedoraslim da kaže krši li predsednik Republike Ustav time što je predsednik političke stranke (vladar se javno zaricao kako će svu svoju snagu upotrebiti da opozicione stranke ne dođu na vlast, što je od predsednika vladajuće stranke vrlo lepo i poželjno, ali što šef države ne sme da kaže niti da čini: pred njim su, kao pred Bogom i zakonom, sve partije ravnopravne!). I šta će sad slavni sud kazati?! Bumo videli, ali po moemu, kazaće da ovako kako je bilo ima i da bude: mi smo sa olimpijskim plemenom sklopili društveni ugovor da njegovi pripadnici toliko i toliko godina budu na našem čelu i vsjo!
&
Dve sezone svirao sam (mada sam u ugovoru imao titulu glumca!) u „Philadelphia Theater Caravan“, putujućem dečjem pozorištu; predstava je bila kolaž priča iz istočne Evrope pod tugaljivim ama tačnim naslovom „We are different“, putovali smo kombijem koji smo sami i vozili, kao što smo bili vlasni da sami nosimo kulise i sve drugo, gostovali smo i izvan Pensilvanije a nakon predstave bismo (najmanje ja) odgovarali na pitanja publike koja beše mahom u pučkoškolskom uzrastu, mada je ponekad bilo i klijenata iz vrtića ili iz srednjih škola; deca pitaju razne stvari, kako se postaje glumac, ko zašto se gavran pojavljuje u drugom činu i zašto samo ćuti, neki su već čitali i Poa (koji mi je u Filadelfiji bio sugrađanin, premda ne i savremenik), sedmogodišnjak u Sent Luisu diže ruku, dobija reč, ustaje i kaže: „Ja sam bio u Filadelfiji“, sledeći ohrabren nivoom rasprave kaže: „Moja tetka živi u Filadelfiji“.
U Novom Sadu građanka na ulici srela Borisa Tadića i potužila se da nema posao, nastavnica je francuskog, živela je u Marselju, predsednik je uz osmeh pitao je l’ treba on sad da joj nađe posao, daleko od toga, povukla se nezaposlena koja je zahvaljujući možda baš toj svojoj nezaposlenosti šetala Ulicom Modene i upoznala Borisa („Ja sam Boris, a vi?“), verovatno se i sama iznenadila odakle joj kuraž da šefa države opterećuje tako prizemnom pričom, potonji se međutim snašao i rekao da je on začet u Francuskoj, uh, ovo nisam znao, umalo da nam predsednik postane francuski đak, samo da su roditelji tamo ostali, ali vratimo se slučajnoj prolaznici koja nije uopšte promašila temu: ako predsednik opštine može da te zaposli, zašto ne bi mogao i predsednik Republike?! I šta je podanica trebalo da kaže: „Eh, kad biste samo imali vremena da vidite kakve petunije ja imam…“ – ili šta? Govorila je o onome što je važno, a ljubazna rečenica „je l’ ja sad treba da vam nađem posao?“ zapravo govori o svetlosnim godinama između zavoda za zapošljavanje i nepsihološke ustanove na Andrićevom vencu. Prolaznici je takođe rečeno: školovana ste žena, znate da se do posla može doći samo javnim konkursom, nipošto preko ličnih veza, od kojih je ova naša posve slučajna, ja zapošljavam samo svoje savetnike gde biste vi kao frankofona došli u obzir zbog mojih prenatalnih uspomena, ali smo se vremenski mimoišli kao Živkov i Po.
