Skupština Srbije srezala je broj poslanika na pedeset, otpušteni poslanici odrekli su se otpremnine rekavši da su ionako bili preplaćeni: „Šta smo sve u slepilu i navici pohlepe prigrabili, od novca, preko oktana, dnevnica, krempita, pa do stanova i kojekakvih drugih isto nekretnina, hoćemo li ikada zajednici to vratiti!“
Ideja je bila da se žrebom odluči ko će od poslanika ostati a ko će biti oslobođen časne dužnosti, ali se, prijatnog li iznenađenja, dvadeset troje poslanika DS-a pre žreba odreklo poslaničkog položaja: „Nije bitno da mi imamo većinu, nego da građanima već jedared svane!“ To je poslanike opozicije žacnulo te su se džumle odrekli poslaničkih mesta, au, ako velike stranke na ovaj način pomažu Srbiji, šta mi čekamo, rekli su poslanici malih stranaka i izašli iz sale; u najvišem zakonodavnom telu ostade samo Slavica Đukić-Dejanović koja samovoljno, drukčije nije ni mogla, odluči da četrdeset devetoro poslanika bude reizabrano nekom nepristrasnom metodom iz domena statistike tj. igara na sreću.
Novi parlament odlučio je jednoglasno da plate poslanika budu pet puta manje od prosečne plate u zemlji – mi smo sluge naroda, i odvratno bi bilo da budemo još koji put preplaćeni i da živimo bolje nego naš gospodar. Službeni automobili biće prodati na licitaciji, dvadesetina dobijene svote ide na otpremnine vozačima koji su i sami izrasli bili u prilične dembelane, gro novca biće uložen u narodne kujne, u izgradnju domova zdravlja te u narodne univerzitete koji će kao što im samo ime kaže biti besplatni. Za poslanicima su se poveli predsednici opština i direktori: vraćaju službena kola, ustaju u četiri ujutro da uhvate red, mnogi ustanovama na čijem su čelu doniraju svoje vlastite automobile, garažirane i očuvane…
Nova Skupština donela je Zakon o ukidanju partija i na prvim narednim izborima birači će, pošto se u Srbiji skoro svi lično poznajemo, na glasački listić jednostavno upisivati ime osobe koju bi rado videli u parlamentu, a RIK koji će imati samo tri volontera prebrojaće glasove i objaviti ko se našao među prvih pedeset.
Predsednik Tadić je abdicirao, ali i odbio prethodni položaj u zbornici: „Živeću od tantijema autobiografije ‘Kako sam bio precenjen, čemu sam i sam u neku ruku kumovao’, a ako delo ne htedne niko da kupi, tako mi i treba, i meni i mom izdavaču namernom da tim sve u svemu bledunjavim i zašto ne reći bezvrednim štivom zatrpa školske i seoske biblioteke…“
Članovi SANU su o vlastitom trošku štampali letak „Ko smo mi i kakova je narodu polza od nas?!! Kako smo samo bili zaslepljeni počastima i novcem kojim nas je obasipao naš sve u svemu neprosvetljeni i siromašni narod, a zauzvrat mu nismo dali ništa! Napuštamo, saborno i zanavek, ovo zdanje koje neka bude sklonište za decu bez roditelja i od danas ne primamo više nijedan dinar za naše naučne i umetničke doprinose! Ako smo i učinili nešto vredno u ovim takođe precenjenim oblastima, to postignuće nam je plata, dosta nam je privilegija, nećemo da umiremo u specijalnoj bolnici za akademike dok naši sugrađani umiru gde ko stigne.“
Ni Crkva ne htede da u preporodu ostane posve po strani, ako se već našla na začelju: „Odričemo se zahteva za povraćaj imovine i štaviše nudimo upola cene obradivo zemljište kojeg ionako imamo preko mere! Šta će Crkvi tolika ovozemaljska dobra i kako je do njih uopšte došla?! Može li Crkva, kao god i država, imati išta što nije od parohijana tj. podanika uzela ili što im nije uskratila?!“ Sv. matera je osnovala 24 sirotišta, 37 staračkih domova gde su smeštaj i nega besplatni, ubrzano gradi obdaništa – popadije će volonterski bdeti nad štićenicima koji neće imati veronauku jer su jošte mali, nego će kad budu punoletni ponaosob ustanoviti jesu li pobožni i koja im je vera tj. crkva najbliža srcu.
Guverner Jelašić davaće mesečno 420 hiljada Crvenoj zastavi dok ova ne zadovolji potrebe Srbadije za novim puntom: „Kako sam mogao da budem onako nezasit! Dođe mi da odem u manastir i da tamo po cenovniku hotela sa četiri zvezdice platim jednokrevetnu sobu, a ovu moju kućerinu da poklonim državi…“
Boris Tadić svečano je raspustio obezbeđenje: „Drage kobre! Srbija više nije država nepravde i vaše veštine više nisu potrebne, hvala vam što ste štitile elitu koja je okreni-obrni živela luksuzno na račun radnika i penzionera, vratićete lično naoružanje i tu vašu službenu crninu kao i vozni park…“ Na kulturnoj manifestaciji „Zbogom oružje“ po besplatnom scenariju M. Vitezovića i uz himnu koju je takođe dobrotvorno otpevala I. Žigon, pravna naslednica Hora JNA, pročitan je amanet kobri da se njihova zaostavština proda zemlji koja u dogledno vreme neće doći u oružani sukob sa Rusijom.
Skupština je donela moratorijum na nove pekare, stanovništvo je predebelo, ulenjeno, ne bari i ne pirjani povrće nego kupuje peciva pomažući buržujima da se još više obogate; sve igre na sreću zabranjene su, Državna lutrija ugašena je, sportska prognoza, to utočište i rasadnik neradnika, takođe je stavljena van zakona, država se bila naoštrila na obračun sa vlasnicima kladionica, ali su ovi sami izišli na ulice sa transparentima „Dosta nam je hleba bez motike!“…
Lekari šalju pacijentima i njihovim naslednicima pare koje su primili za operacije kako uspele tako i one sa letalnim ishodom, Telekom preklinje građane kojima pošiljke poslate pouzećem nisu uručene na kućnu adresu nego su morali po njih u poštu da bez okolišanja kažu koliko im Pošta duguje, Dragan Todorović raspustio je Srpski radikalni parking „Vojislav Šešelj“ govoreći: „Dosta sam drao kamiondžije, ovaj plac darujem omladini Zemuna da na njemu trenira salsu ili šta joj drago: ulaz besplatan.“
