Eto stare, dobre zamke ili paradoksa liberala: liberalna demokratija i njeni zagovornici teže što je god moguće širem i sveobuhvatnijem tolerisanju – što nije isto što i: prihvatanje, posvajanje, inkorporiranje etc. – svega i svih, uključujući i one netolerantne. Lepo zvuči, međutim, šta? Netolerantni imaju tu osobinu ili osobenost da im nije ni na kraj pameti da uzvrate tu vrstu ljubaznosti, kad se nađu tako u mogućnosti. Neke koji su tolerisali netolarantne ovakva „nevaspitanost“ silno iznenadi i uvredi, ali zapravo je to jeftina i malograđanska reakcija, a uvređeni filistri načelno zaslužuju sve što ih snađe: netolerantni, naime, uopšte nisu ni krili da u njihovoj viziji društva suštinski nema mesta – ili ima samo ekstremno potlačenog i brutalno skrajnutog mesta – za one koji se od njih bitno razlikuju ideologijom, svetonazorom, načinom življenja i mišljenja, ili pukim poreklom. Drugim rečima: to što ti nisi gadljiv na ekstremiste, siledžije i političke smutljivce (pa još umišljaš da je tvoj kratkovidi oportunizam obeležje tvoje duhovne širine ili barem lukavog pragmatizma) uopšte ne znači da oni nisu gadljivi na tebe. Tu će gadljivost možda i susprezati dok si im potreban i dok su u društveno inferiornom položaju, ali samo li se dočepaju makar i male vlasti, videćeš za šta su sve sposobni, na šta su sve spremni i čega ih sve nije sramota.
Da, pogodili ste: govorim o „slučaju“ Mirjane Karanović. Taj slučaj, dakako, ne postoji. Slučaj su oni drugi, oni zbog kojih se glumica na kraju nije obratila okupljenima na građanskom protestu poluudružene opozicije, iako je bila najavljena.
Navodno, njen lik i delo nekima su sporni, pa bi moglo doći do nezadovoljstva i osipanja okupljenih (and we don’t want it, do we?). Još navodnije, nekima građanka M. K. i njeni stavovi toliko aktivno idu na ganglije da bi moglo doći do nereda i nasilja. Ozbiljna i odgovorna osoba, suočena s takvom implicitnom moralnom ucenom, neće imati drugog izbora nego da se povuče u ćutnju i anonimnost u masi: zar da nosi nekoga na duši „ako se nešto desi?“.
Bitno je, međutim, razabrati ovo: nije se radilo o izrečenoj ili neizrečenoj pretnji iz „režimskog“ miljea, nego iz redova onih koji su ove demonstracije organizovali ili u njima sudelovali. Još dan pre, neprijatno nesanirani posmrtni ostaci DSS-a saopštili su da neće učestvovati na skupu, upravo zbog Mirjane Karanović, te velike javne opasnosti, prelesti i napasti. Dveri, koliko znam, nisu saopštile ništa, ali po svemu sudeći iz tog je kruga došao zahtev da Mirjana K. ne govori. Zašto, jel’ im se – kao poznatim znalcima dramskih veština – ne sviđa njen glumački stil? Ne, nego zato što im smeta jasno, beskompromisno i dosledno iskazivan i življen antifašizam građanke Karanović. Možemo to zvati i nekim drugim, politički neutralnijim imenima, ali zašto bismo? Radi se o antifašizmu, ne načelno-apstraktnom, nego primerenom mestu i vremenu „radnje“, tj. njenog i našeg života. A ako im smeta antifašizam, onda za to može postojati samo jedan razlog. Valjda svi znate koji, i valjda se niko zaista ne čudi?
Kako god bilo: de facto prinudna ćutnja Mirjane K. jeste simptom. Odgovorni ljudi ga ne bi tek tako ignorisali. Šta nam taj simptom otkriva? Ništa što ne bismo već odavno znali, ali su mnogi od nas bili odlučili da zažmure i zaborave: ne postoji ni jedna borba na ovom svetu gde je sasvim svejedno ko su i kakvi su tvoji saveznici. Ne zbog neke nadobudne probirljivosti ili navodnog elitizma, nego zato što je bizarna i kontraindikovana već sama ideja da je moguće voditi borbu za demokratsko preoblikovanje društva rame uz rame sa onima koji čak ni deklarativno nisu zagovornici demokratskog društvenog uređenja. Šta je tu, zaboga, nejasno?
Da ne bude nesporazuma: ni jednog trenutka ne gubim iz vida okolnosti u kojima deluje bilo kakva politička opozicija i bilo kakav građanski otpor u Srbiji, zemlji kidnapovanoj i serijski silovanoj od ovih besprizornika, jajara i banalnih nihilista. Otuda nije neko iznenađenje da je mnogima privlačno da svaki „antivučićizam“ oduševljeno pozdrave, da ga prime kao drag poklon i da mu u zube ne zagledaju, pozivajući se na to da je opozicije ionako malo i da je slaba i nemoćna, podvrgnuta političkoj i medijskoj presiji i saterana u ćošak od uzurpatorskog režima, pa zato mora da se drži zajedno i da „razlike ostavi po strani“. Sve to na prvi pogled zvuči zdravorazumski, zapravo, ne samo na prvi nego i na ostale poglede, ali samo ako ne gubimo iz vida da i ta „zdravorazumskost“ na nekoj tački ipak prestaje, a ako tu tačku pređeš, ona se pretvara u svoju suprotnost. E, ta tačka je šurovanje sa zagovornicima ideoloških, nacionalističkih, religijskih i sličnih fundamentalizama, tih i načelnih i konkretnih smrtnih neprijatelja demokratije. Doduše, da: vole i oni da se pozivaju na izvesna demokratska načela i na svoja neotuđiva prava – ali samo dok ne dođu u poziciju da ta načela skrše, da ta prava odreknu drugima. Zato se preko ovakvih stvari ne može preći, osim na svoju i sveopštu nepopravljivu štetu.
Osim toga, nikada ne treba da nam dosadi da pojmove i srazmere postavljamo na svoje mesto: Mirjana Karanović je velika srpska (i jugoslovenska) pozorišna i filmska glumica, utoliko je ona i sukreator nacionalnog identiteta i kulture, o kojima njeni osporavaoci toliko trube. S druge strane, Boško Obradović (kao primer i kao metafora) je niko i ništa. Ničiji nacionalni i kulturni identitet ne bi baš ništa izgubio ni da se ovaj nikada nije rodio. Računica bi, dakle, trebalo da bude sasvim laka.
