Pakosna karakterologija muškaraca još od najstarijih vremena poznaje ovu kategoriju. Naš drug Zograf je prošle nedelje dao jednu ilustraciju. Drkadžija je čovek teškog do nepodnošljivog karaktera, mrzovoljan u principu, ponekad svadljiv (Bosanci kažu „ters“), svakako sitničav; na sve ima primedbu; tuđoj se sreći ne raduje, jer on sam nije srećan nikada (ako i jeste, što ponekad mora biti, to dobro skriva). Amerikanci takve zovu jerk; u težem slučaju insufferable jerk; svaki jezik ima svoju reč za takve. Rusi prave finu nijansu između „budale“ i „neslane budale“, pri čemu se ovaj poslednji može slobodno ubrojati u drkadžije.
Drkadžija ima kiselu facu i ništa mu ne valja. Ženskoj u koju se zaljubio odmah nađe razne mane, mada bi je rado zgrabio – ali se ne usuđuje. Grožđe mu je vazda kiselo. Sitničav je do irelevantnosti; u stvari, najradije se i bavi nevažnim stvarima. Sa nepriličnom radošću kritikuje sve. Molim: znao sam jednog drkadžiju koji je u gostima stalno imao krajnje neumesne primedbe na inače odličnu kuhinju domaćina. Jednoga dana pitao je moju drugaricu Oliveru je li taj pasulj skuvala od svojih gaćica, a ona ga je izbacila iz kuće, kao što priliči. Posle mi je Oljin muž objašnjavao da taj lik i nije tako loš; treba ga samo dobro upoznati. Upoznao sam ga kasnije, ali tada je već bio izlečeni drkadžija i – za divno čudo – sasvim pristojan i duhovit.
Drkadžije – po svojoj prirodi – navlače na sebe razne nevolje. Dovoljna je kombinacija kisele face i suvišne reči. Jedan je tako na toj osnovi dobio nož u bubrege i posle se čudio; drugi se čudio da zašto u punom vozu milicajac legitimiše baš njega. Obojici sam preporučio da se pogledaju u ogledalo i da drže jezik za zubima. Takvi piju često nezaslužene batine po kafanama i na ulici, a sve zbog drkadžijske kisele face.
Rado se sprdaju s drugima, često bez smisla za humor, pa i to ima veze sa gornjim konstatacijama oko batina; nikako ne vole da se neko šali na njihov račun, što opet govori o smislu za humor, odnosno nedostatku istoga. Kad se dokopaju neke moći – političke, finansijske ili medijsko-čaršijske – na najboljem su putu da postanu nepodnošljive drkadžije. Sujetni drkadžija je prokletstvo koje hoda i sere. Ima jedan – koga neću imenovati – koji je od sopstvenog drkadžijstva napravio popriličnu karijeru. Mogao je karijeru da napravi od talenta, pameti i drugih legitimnih prednosti kojih ima u izobilju, ali – šta mu vredi kada je prvo drkadžija, pa tek onda brz, inteligentan, darovit i sposoban čovek. Živa šteta.
Drkadžije, kao što vidimo, nisu nužno glupi. To bi pre bila neka vrsta „sociometrijske izazvanosti“, kako bi se to danas politički korektno reklo. Psiholozi kažu da je tu više nekako reč o „komunikacijskoj neprilagođenosti“, skoro, ali ne baš sasvim, „asocijalnom“ ponašanju; u svakom slučaju, problem bi bio na planu međuljudskog razumevanja. Pošto je reč o karakternom, a ne psihopatskom problemu, psihologija i psihijatrija time se ne bave. Sudska medicina retko, jer drkadžije – nepodnošljivi ponekad, kakvi su – ne čine često krivična dela koja bi se tom njihovom osobinom dala objasniti. Češće su oni žrtve, pa će im pametan advokat odbrane tu karakternu crtu uzeti kao olakšavajuću okolnost za svog klijenta koji je zlosrećnog drkadžiju istamburao ili nešto još gore. Niko se nikada ne bavi drkadžijinom prirodom koja ga je u nevolju i dovela.
To je šteta, jer drkadžija ima veoma simpatičnih – u stvari. Ne tvrdim da ih treba sažaljevati, ali ih svakako ne treba prezirati, sve dok nisu baš nepodnošljivi, to jest. Malo strpljenja i smisla za humor pripitomiće običnog drkadžiju. Pametna i duhovita žena može čak i da ga izleči (znam slučajeve). Neke pametne i duhovite žene zaključe da su njihovi muževi-drkadžije zapravo zanimljivi i prema toj karakternoj crti odnose se sa trpeljivošću i humorom. Takav drkadžija s vremenom se pripitomi i postane podnošljiv. Ako pritom ima i smisla za humor na sopstveni račun (a kakav bi drugačiji smisao za humor bio?), on postaje zanimljivo društvo: sve manje gnjavi, sve više sa osmehom priznaje da je drkadžija – pa šta onda? Takav je već na putu izlečenja, mada to u stvari više i nije važno: postao je od asocijalne društvena pojava, kompatibilan (kako da kažemo) pri ljudskoj komunikaciji. Barem s ljudima koji ga poznaju; za druge, pogotovo drkadžije, ne jamčim.
Razmislite, dakle, pre nego od sebe odbacite drkadžiju za koga ima nade.
