Povodom fikcije u prošlom broju „Vremena“ (o novinaru sa platom od 14.400 dinara), lisici i ždralu javio se veći broj pojedinaca i ustanova sa željom da pomognu. Dvojica tajkuna koji bi želeli da budu anonimni predložili su da antiheroj kod njih bude zadužen za odnose sa javnošću, treći bogatun spreman je da ugroženom junaku jednokratno uplati deset hiljada evra, do momenta odlaska ovog izveštaja u štampu stiglo je šest ponuda domaćih medija, što za honorarni rad što za zasnivanje radnog odnosa, čak dvojica vlasnika novina iz Klivlenda nude da im bude dopisnik sa Balkana; dirnuti sudbinom tobožnjeg novinara stalan posao ponudili su mu jedna picerija (treba joj odgovoran delivery boy), jedna politička partija, dva koncerna iz Bavarske, poznata čeličana iz Rurske oblasti i jedan pinter iz okoline Subotice koji nema kome da zavešta radnju.
U nemogućnosti da svakome ponaosob odgovore, lisica i ždral podsećaju da je reč o izmišljenom događaju, a ako je nekome od čitalaca priča zazvučala kao moguća ili štaviše stvarna, utoliko bolje po pripovedača koji je tako nešto baš i hteo da izazove, dobro, dobro, ali zašto je kao socijalno ugroženog uzeo baš novinara? Ne zna se. Zašto je Knut Hamsun namerivši se da napiše Glad glavnu ulogu dodelio baš novinaru?
&
Jedini ko se nije javio jeste Slobodan Samardžić komu radi očuvanja Kosova i Metohije u preambuli Ustava treba još pedeset novih savetnika, a izmišljeni, bezimeni junak i stvarni kosovski junak S.S. skupa su studirali marksizam na Voždovcu! Ko god je ranih sedamdesetih ma i jednom video brucoša Samardžića može u podne u ponoć da ga prepozna na malom ekranu. Neodustajne uvojke formirao je još za matursko veče, mrke brke isto, jedino što ga razlikuje od ondašnjeg člana Saveza omladine jeste par pepeljastih vlasi i brci koji su krenuli snežnim stazama koje je utabao Tomić iz Simpa. Ministar za Kismet – gle, opet greška u kucanju a koju ne moram da ispravljam – držeć je gospodin, čitaoci samo treba da zamisle istu takvu starmalu osobu okruženu balavurdijom koja brblja koješta, jedni bi u fakultetski klub, drugi u „Kovač“, budući ministar za KiM već u ono doba ima snužden izraz i onako očešljat drži se po strani: nije valjda još onda, dok smo učili o bratstvu i jedinstvu, a drug Tito bio u punoj snazi, imao jezivu viziju kako Albanci kidaju naše tkivo?! Je li znao još onda da će biti istorijska ličnost koja te rojte treba da vrati na mesto histološke tvorbe?
Na ova pitanja lik iz prošlog broja izjavio je za ovaj broj: „Ne znam šta mu je prolazilo kroz glavu, nismo nikada razgovarali, pozdravljali smo se na fakultetu klimoglavom kao da smo upravo izišli sa Službe Gospodnje i idemo svak svojoj kući na nedeljni ručak… Nas dvojicu umnogome različitih studenata FPN-a život će još jednom nakratko povezati: na jedvite jade rođeno srpsko višestranačje tražilo je i od mene žrtvu, jedan profesor BU-a i sadašnji ministar kosovskih poslova osnivali su stranku, Demokratski forum, podršku su imali toliku da su se setili i mene, trebalo je, mislim, stotinu potpisa da se stranka registruje, dobili su moj potpis i broj moje ondašnje lične karte, nisam se kao član ničim više istakao, oni nisu čeznuli za mojim prisustviem, pa opet, živeo sam u uverenju da će me se, kad neko od njih bude na položaju, setiti i ponuditi mi kakvu sinekuru ne bi li sa svojih i partijskih pleća skinuo tu odvratnu hipoteku. Ništa. Nosio sam to u sebi i ćutao kao Dušan Mihajlović pred istražnim sucem sve dok nisam čuo da moj školski i partijski drug raspisuje audiciju za pedeset savetnika! Od nomenklature mi se zavrtelo u glavi, savetnik za medije i neraskidive odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom, savetnik za medije i gradnju te održavanje crkvenih porti, savetnik za tamjan i UN, savetnik za pošumljavanje goleti i odnose sa NATO-om, savetnik za ćirilicu, Svetu stolicu i Milorada Dodika, nisam sve ni upamtio…
I kako samo kneževski troši novac – ne osećamo, kaže, nikakav problem trošenja novca! Evo još jednom! Ne osećamo nikakav problem trošenja novca! Samo što nije rekao: pa na mene se koliko novca troši otkako je Koštunica isplivao na vrh, i – šta mi fali?! Koliko god država uložila u mene, stostruko će joj se vratiti, Srbija mi zapravo već dve godine duguje jer ja smišljam tako pametne i po dušmane paklene planove kakve niko drugi i kraj možda najbolje njegove volje ne bi ni za sto godina mogao da skuje! Politika šta košta da košta, državna je politika, ja joj ovako iskazujem lojalnost, i možda ću zaposliti još dvesta ili trista savetnika, zato što ostala ministarstva troše više od mene, a ja sam da se ne lažemo ministar broj jedan – ko ne veruje neka pogleda Ustav pa će videti da su ekonomija, pravosuđe, školstvo i ekologija deset kilometara iza Kosova i ćirilice!
Novinarima je srezao da malo kompetentniji od njih ljudi kakav je na primer i naročito guverner nemaju ništa protiv da se on okruži još pedesetoricom plaćenih pametnjakovića i rodoljuba, naprotiv, guverner se veseli, ushićen je i časti na sve strane jer zna da će ministar Samardžić, koji je i sam golova, u narednih godinu dana dobiti pet hiljada saveta, jedan savet nedeljno od svakoga, a ako se status Kosova ne promeni, Samardžić će u Ginisovu knjigu kao najsavetovanija osoba svih vremena, pa će njegov ionako golem ugled u sanjivim okicama premijerovim još da poraste poradi toga što Koštunica obožava šampione!“
