Dragstor na remontu

„Revolucija je nešto drugo od običnog, mirnog života“, mudrijaški je svojevremeno isticao Drug Tito, i ova je banalna trećerazredna tautologija (ako sledimo tu recepturu, može i ovako: „voz je nešto drugo od autobusa“, „glava je nešto drugo od dupeta“ etc.) onomad pompezno isticana u svakoj mogućoj prilici kao osobito upečatljiv dokaz Vođine nepojamne mudrosti i vizionarstva. Hja, pošto je revolucija, u ovoj dijalektičkoj interpretaciji istorije, zauvek pobedonosno okončana – mada, paradoksalno, još uvek teče – i to neopozivim i nepotrošivim trijumfom Progresivnih Snaga, sve što nam je bilo preostalo bio je taj neherojski, postistorijski „običan, miran život“; u vreme mog odrastanja, simbol toga bivstvovanja-u-večitom-sada bilo je vreme sporta i razonode, lenja nedeljna fjaka u Aistorijskom Vremenu, garnirana nezaboravnim mudrostima tipa „lopta je okrugla“ ili „utakmica traje do poslednjeg sudijinog zvižduka“… Posle je, međutim, došla „nacionalna revolucija“, i „običan, miran život“ ponovo je postao stvar nedostojna Herojskog Vremena. U skladu s tim, kulturno-medijski junaci novog doba, Neue Serbische Role–Models, postali su svi oni čija je upadljiva jurodivost već na prvi pogled odudarala od svega što se moglo po dotadašnjim, prevaziđenim standardima okrstiti „normalnim“.

Na deklarativno „ozbiljnom“ nivou – koji je samo potcrtavao zatomljenu burlesknost likova, tematike, ikonografije i „diskursa“ – javni su prostor zakrčili razni „Srbi u ogledalu istine“, koji su sa telekrana novoformiranog RTS-monstruma radosno širili objavu da je klinička blesavost legalizovana, štaviše preporučljiva; na nivou specifičnog, devijantnog derivata pop-kulture rodio se turbo-folk, te na drugoj strani – a opet u neposrednoj „duhovnoj“ blizini – osobito opasne crossover nuspojave poput Milje Regulus Vujanović i ostalih „patriotskih proroka“, egzaltirano obožavane i slepo slušane od svih kojima je IQ osetno manji od broja cipela. Negde iz drugog plana, neke medije je preplavila i hard–core pornografija, kao efikasna a džabalesku razbibriga za „odmor ratnika“. Sve se ovo začelo, van sumnje, na RTS-u; ipak, tek su pojava i procvat TV Palme označili svečani trenutak sticanja pune samosvesti i zrelosti jedne autohtone treš–kulture. Nastala u turbulentnom „dejtonskom“ vremenu, ona je – zbog svog „privatnog“ vlasničkog statusa – bila oslobođena obaveze da doslovno sledi hirovita meandriranja zvanične politike, tih dana naprasno „mirotvorne“. Parapolitički verbalnoonanistički treš, porno-treš i folk-treš dobili su svoj ekskluzivni medij, svoj danonoćni dragstor u kojem više nisu morali da dele medijsko vreme i prostor s Drugima; sve je, dakle, postalo Jedno, samo s različitim stepenom bučnosti i razgolićenosti: red Dare Bubamare, red Dragoša Kalajića, red dahtavo-pljuckavih kunilingusa, pa onda jopet iz početka, ali od nazad, s decentnim Dragošem u sredini.

Sada je izgleda i s tim svršeno: pornići su otpali još pred kraj Miloševićeve vladavine, da bi se onda privremeno vratili, te sasvim iščezli ubrzo posle 5. oktobra; ovih dana je i „političko-civilizacijsko-nacionalna“ misija TV Palma okončana, barem ako je suditi po tome da su koliko prošle nedelje s njenog programa naprasno i bez objašnjenja isparile sve autorske političke emisije. Čak ni Miodrag Vujović, kulturološka pojava koja se ne da dostojno opisati rečima dostupnim u inače živopisnom fundusu srpskog jezika, više ne vrti i ne premeće svoju hemijsku olovku, a ni izvesni građanin Jovan Deretić ne izlaže više svoje intrigantne teorije o postanku kosmosa od Velikog Praska Pragrudve Prasrpske Pramaterije. Zadavši mučki udarac antropološkoj nauci, Palma je tako odrezala – milom ili nečim drugim, ko će znati? – i drugi od tri potporna stuba svog identiteta; preostao je još samo turbo-folk, ali u tome je glamurozni Pink ionako oduvek bio jači.

Ne znam, bezbeli, šta je bilo povod ovakvoj odluci – a ne bih se zapanjio da se ispostavi da im je Neko diskretno napomenuo da se na Vrćenje Olovke neće baš blagonaklono gledati kad dođe vreme za (pre)raspodelu frekvencija – ali nema sumnje da ovaj prekonoćni nestanak vedeta jednog endemskog treš-žanra označava kraj jedne ne-samo-televizijske epohe. Možda je tek sada, a ne 5. oktobra, latentno samoparodična „nacionalna revolucija“ vaistinu okončana, te je sada ponovo vreme za okretanje „običnom, mirnom životu“ koji će opet, bez ostatka, dobiti preliv nekog novog vremena sporta i razonode, u znaku antiepske, posthistorijske beskonačnosti „potrošačke civilizacije“. To možda nije bogzna šta da se oko toga organizuje Smisao Života, ali ta, benigna vrsta banalnosti barem ne ubija… U potonjim sećanjima savremenika, „herojsko“ doba TV Palma moglo bi zauzeti mesto jedne žalosne medijske paradigme, ali to ne bi bilo osobito pravedno: od kraja osamdesetih naovamo ovde ne postoji zlo i nesreća iza koje direktno ne stoji Država. „Privatna inicijativa“, čak i ona ovako razbarušena, bila je u svemu tome tek koloritna nadopuna.

Razume se, razni Mislioci poslovično duboki kao kafena tacna sigurno će zagrajati kako je ovakav kraj – ako je zaista kraj? – jedne medijske epopeje „udarac pluralizmu“, kakav je da je. Ovo samo pokazuje koliko je konfuzija pojmova i vrednosti ovde monumentalna: „pluralizam“ nije isto što i, recimo, slobodan izbor između medijske konzumacije fašističkog i antifašističkog diskursa, iliti lagana, skoro-pa-prijateljska diskusija na temu da li treba pobiti Jevreje (ili nekog drugog Drugog) u gasnim komorama ili možda ipak ne, a sve uz sveobjašnjavajuću floskulu kako Svako Ima Pravo Na Svoje Mišljenje. Taman posla, bre! Kada Trućanje obogatite „istorijskom misijom“, ono postaje specifičan vid energije smrti; ova je, pak, pogonsko gorivo Organizovanog Zla. Zato maligni blebet mora bespardonično da se odstrani iz „javnog prostora“, upravo u ime demokratije i svačijeg prava na život; u tome nema nikakvog paradoksa. Jer, vreme ubijanja na frontu uvek je praćeno vremenom sramnog i nepodnošljivog laprdanja „u pozadini“. Sada je vreme da se uši isperu od tog gnoja.