Dosije Ž

U sedam ujutro zvoni mi telefon:

– Da?…

– Ljubomire, imamo nešto za tebe. Ne prekidaj me, ne prekidaj vezu, spremi osamdeset maraka i čekaj dalje instrukcije…

– O čemu se radi?…

– Čuo si da imamo dosijea koja smo presnimili, narezali i uskladištili posle petog oktobra…

– Odabrali ste pogrešnog novinara, neću ništa od vas! Ni o kome! Mnogi od vaših pacijenata nisu mi po volji, ali vi kao izvor, to ne, ne dolazi u obzir! Čiji ste uostalom dosije hteli da mi predočite?

– Tvoj dosije, Ljubomire!

– Da ne bude malo mnogo osamdeset maraka? Nisam ni znao da ste i mene pratili…

– Novac upakuj u kesu iz frišopa, onog na makedonsko-grčkoj granici, ha-ha-ha, vidiš da znamo gde si bio pre deset dana, u pola dvanaest noćas spusti kesu u gornji od ona dva kontejnera u Kapetan-Mišinoj i odšetaj bez okretanja ka Tadeuša Košćuška…

– Imam dvadeset maraka u kući!

– Koliko para toliko muzike, nećeš dobiti kompletan dosije…

Rečeno-učinjeno, odem do Kalemegdana i vratim se, moja kesa i dalje na vrhu, otvorim je, prazna, tako mi i treba, bacio sam dvadeset maraka i ispao majmun, otključam vrata, kad, na tepihu – zelena fascikla… Na prozirnom kancelarijskom papiru pisaćom mašinom, gusto kao kad dobijete rešenje iz suda, stoji:

Ljubomir Živkov, tamburaš, novinar „Vremena„, rođen 26. avgusta 1952. godine u Farkaždinu, Banat, učiteljevao u Merilendu (USA), pekarski zanat izučio u filadelfijskoj pekari „LeBus“ gde je jednom prilikom mesio muffins za Pink Floyd; znatno pre toga, premda na jedvite jade, završio Fakultet političkih nauka u klasi Vladimira Štambuka, Balše Špadijera, Radomira Smiljkovića; još sredinom devedesetih odbio iz principijelnih ali i materijalnih razloga da Sjedinjenim Američkim Državama plati porez, tako da nijedan njegov dolar nije uložen u napad na Jugoslaviju (zna se da je agresija kraj svega drugog i veoma skupa, kako za napadnute tako i za same agresore).

U dva navrata bankrotirao kao prodavac sladoleda firme „Jack&Jill„, neosuđivan, nenagrađivan, vanjštine slične Čičikovljevoj. Živi i radi na Dorćolu, preko puta „Soho bara„.

U „Vremenu“ dobio najpre pola stranice, docnije okupirao čitavu stranicu za krajnje subjektivno štivo neodređenog žanra koje nosi blesav, isto tako neodređen i ofucan naziv „Zona sumraka„; bombardovanje SR Jugoslavije zateklo ga je takoreći u Vučjoj jami, par sati jugozapadno od Vašingtona. Kroz međunarodni obruč probio se do matice gde je čuvao stan M.P. u Bežaniji i starao se o sedamnaest saksija sa ukrasnim biljem.

Oštrio se da ovekoveči stradanje civila, ali mu se nakon kumanovskog sporazuma izmigoljila slava ratnog hroničara, nikad od mene srpska mala Zlata umelo je da mu se otme dok je još konzumirao alkohol, nikad od mene Dževdet i Vlada! Demobilisan u činu baštovana.

Nisam mogao da poverujem očima! Sve ovo prepisano je iz mog dnevnika, neko se sa mnom gadno našalio, zvoni mi mobilni:

– Jesi pročitao?

– I ovaj broj znaš! Ako me još koji put pozoveš, prijaviću te i redovnoj policiji i pravoj Službi bezbednosti…

– Ja sam pravi bezbednjak! Tu nema bivši-nebivši, jednom bezbednjak uvek bezbednjak! Odakle ti fascikla na podu? Imaš kockasto ćebe. Crveno-belo. Kad imaš deviza držiš ih u koverti ispod tastature, mleko ti važi do 17. maja ove godine…

– Pa ako već navraćaš kod mene, zašto sam nisi uzeo pare, čemu ova lakrdija? Gde je tvoj izveštaj o meni?

– Prvo, nisam te pratio ja, ja sam iz marketinga, za tebe su bila zadužena četvorica kolega. Čitaju i tvoj dnevnik. Ti misliš da to čitaju svi osim policije?! Možda su ti policajci najvernija publika, ha-ha-ha… Prirodno je da oni izveštaj špikuju nečim što je u prvom licu, zašto bi raport tajne policije bio isti kao pre dvesto godina? Što se para tiče, naše je da znamo koliko ih imaš i otkud potiču, ali mi nismo lopovi! Mi smo noćna mora za političare i bogataše.

– Pa kud nađoste mene?…

– Ovo sa tobom i tebi sličnima je rutinsko popunjavanje budžeta. Da bismo održavali arhivu o kojoj se staramo nakon petog oktobra, dokumenta koja su manje važna prodajemo po pristupačnim cenama. Sa dvadeset maraka postaješ suvlasnik tajne, učestvuješ u privatizaciji policijske baštine…

– Tranziciji takoreći! Imate nešto iz mog skorašnjeg perioda?

– Kako da ne! Evo: odnos prema štrajku. Pozitivan. Najzad nešto pozitivno. Izvor: dnevnik od 14. aprila 2001:

Ni štrajk grobara nije mogao da prođe bez štrajkbrehera: „Pogrebne usluge“ obustavile rad, radnici „Srbije“ uskočili i sahranjuju sve živo, ako tako može da se kaže. Ovlašćeni pogrebnici dobili su priliku da u prazničnom trobroju „Glasa“ kažu kako im se dopao uradak štrajkbrehera: „Sve sahrane su obavili nestručno, a rezultati toga će se tek videti!“

– To što sam ubacio u dnevnik vi uzimate zdravo za gotovo, kao neki moj stav?

– Zašto da ne? Imamo odeljenje za analizu teksta, nekad nam vredi više nego sto ljudi na terenu.

– Kopka me kakav sam pravoslavac, koliki sam Srbin, da nisam izdajnik, ili tako nešto, to nisam našao u fascikli!

– Za dvadeset maraka nisi ni mogao! Zvaću te ponovo, možda otkupiš još koje poglavlje!

– Hvala, ni ovo mi nije trebalo. A nije ni vama. Jer, ako ovo objavim, ako se ispostavi da imate samo kompilacije, plagijate, ko će vas se plašiti?

– Plašiće se oni koji znaju šta su uradili: oni moraju misliti da se o njima sve zna i da se sve negde čuva, nijedna od krupnijih zveri nikada neće proveravati da li blefiramo. Ponekad se zabavljamo kad vidimo – neko se uspaničio zbog narezanih CD-ova, a mi o njemu nemamo ništa! Ipak, moraćemo tu i tamo da pustimo u javnost ponešto iz naše riznice, inače će ispasti da stalno pretimo praznom puškom, moram da idem, kontraobaveštajci su upravo otkrili odakle zovem.