Sve je bilo vrhunski inscenirano za objavu predsedničke kandidature Donalda Trampa: bivši američki predsednik je još pre desetak dana šeretski se osmehujući najavio da će 15. novembra obelodaniti jednu fantastičnu vest koja će obradovati Amerikance; grupa tih Amerikanaca, njegove tvrdokorne pristlice i nekolicina njegovih većih donatora okupili su se u Trampovom klubu Mar-a-Lago u Palm biču u Floridi; balska sala kluba je bila okićena kao da je već počela predsednička kampanja; obraćanje Trampa je najavljeno u udarnom terminu, odabrani novinari i gomila kamermana su se spremali za prenos uživo.
A onda su američke televizije najednom prekinule prenos Trampovog velikog nastupa i pod nazivom breaking news počele da izvešvaju o projektilima koji su doleteli sa ukrajinskog ratišta i eksplodirali na teritoriji članice NATO-a Poljske. Rat u Ukrajini mu je ukrao šou. Objava njegove kandidature bila je sporedna vest.
Ličilo bi na Trampa, ali ipak nije rekao, da su sve to u Poljskoj i čitava ta kriza inscenirani samo da njemu upropaste nastup.
Tramp kao Tramp
„Kako bi Amerika ponovo bila velika i sjajna objavljujem danas kandidaturu za predsedničku funkciju. Da li ste spremni!?“, rekao je Tramp. Prisutni su bili spremni i frenetično aplaudirali.
Tramp se trudio da ostavi državnički utisak, što je na njegove kritičare delovalo komično, a što se njegovih frenetičnih pristalica tiče, ostaće mu verni i obožaveće ga bez obzira na to što radi ili govori – bukvalno.
A Tramp kao Tramp: logorejični niz veličanja samog sebe i objašnjavanja zašto on i samo on može da spasi Sjedinjene Države od propasti u koju je vode „Bajden i poludeli levičari“.
Amerika na prvom mestu, on će je uzdići na svetski pijedestal gde joj je mesto.
Usamljeni pravednik
Kao i pre sedam godina kada je objavio svoju prvu kandidaturu, Tramp je ponovo autsajder. Jedino što su politčki analitičari sada ipak oprezniji kada vrednuju njegove šanse – jednom su se bili grdno prevarili da neko, kao što je Donald Tramp, koji simbolizuje čitav niz antidemokratski vrednosti, može u „najvećoj demokratiji na svetu“, „lideru slobodnog sveta“ da zaposedne Belu kuću.
I ovoga puta Tramp sebe predstavlja kao usamljenog pravednika koji zastupa malog čoveka i zarad njegove dobrobiti – tog malog, prevrenog, ugnjetenog Amerikanca kome Meksikanci kradu radna mesta – se upušta u borbu sa nadmoćnim neprijateljem duboke države, vašingtonske, u korupciji ogrezle političke elite i njihovih podaničkih medija. Nije nimalo slučajno da u Trampu svog spasitelja vide beli suprematisti, teoretičari zavera, izolacionisti, mnogobrojni povodljivi neuki i ubogi Amerikanci koji životare u kamp kućicama.
Hendikep za Trampa je što su na izborima za Kongres na polovini predsedničkog mandata njegovi kandidati loše prošli. Njegova prednost je što još uvek ima uticajne i odane pobornike unutar Republikanske partije i što može da računa na svoje tvrdo jezgro republikanskih birača koje nije malo.
Tri republikanska horor-scenarija
Protiv sebe će na partijskom glasanju o republikanskom predsedničkom kandidatu gotovo sigurno imati novu zvezdu Rona DeSantisa koji je suvereno pobedio na izborima za guvernera Floride. Prst diže i njegov stari rival Majk Pens.
Trampova računica je jednostavna: što više kandidata ostane do kraja u trci, to su veće njegove šanse da je jezgro njegovih republikanskih birača, njih oko 25 odsto, dovoljno za pobedu.
Na šta je Tramp sve spreman u izbornoj kampanji, to je poznato. Dok glasanje za Kongres još bilo u toku, on je tako preteći izjavio da o DeSantisu „možda samo njegova žena zna više“ od njega, Donalda Trampa.
Deo republikanaca na vodećim položajima u partiji, koji u Trampu vide gotovo jednako, za američku demokratiju pogubno zlo, kao Demokrate, strahuje od štete koju bi bivši predsednik mogao da nanese i partiji i drugim kandidatima koji bi, ako pobede, u trku sa demokratskim kandidatom ušli oštećeni.
Onaj upad Trampovih pristalica na Kapitol Hil 6. januara, ubeđenih da je njihov idol pokraden na izborima, je posledice ukupne politike Donalda Trampa koji i dalje tvrdi da ga je Bajden pokrao na izborima – jer kako bi on mogao da izgubi.
Za Republikance postoji još jedan horor-scenario: ako ne bude izabran za partijskog kandidata, Tramp bi mogao da nastupi kao nezavistan kandidat i odvuče svoje birače za sobom, bez kojih republikanski predsednički kandidat, ma ko to bio, gotovo da ne bi imao šanse da uđe u Belu kuću.
Naš Donald
Stara je priča koliko Srbi vole „našeg“ Trampa i koliko navijaju da on ponovo zasedne u Beloj kući, jer da bi onda svi ovi nepravedni pritisci na Srbiju popustili; imao bi ko da nas čuje unutar transatlatnoskog saveza kada pričamo srpsku priču o Kosovu i Rusiji.
U Evropskoj uniji, sa druge strane, se ljudima od te pomisli diže kosa na glavi. Teško je zamisliti nove četiri godine „trampizma“ – pametovanja na nivou nekog rijaliti šoa, glorifikovanja sopstvene ličnosti i politike razjedinjenja koja dovodi u pitanje mnogo toga, na čemu počivaju zapadne demokratije.
I to u situaciji globalnog sukoba koji je pokrenula invazija Rusije na Ukrajinu i koji do 2024. godine neće biti okončan.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
