Pre neki dan – ili je ipak verovatnije da je bila noć – na zidu jedne novosadske zgrade osvanuo je grafit „Vratićemo Kosovo“. Ništa posebno samo po sebi, ali paranoik u meni odmah se zapitao: da li je slučajno da se pojavio baš sada? Uostalom, da li je slučajno što je taj grafit nikao baš ovde? Mislim, u ulici koja se zove Kosovska… Biće da je ipak verovatnije da u tome ima nečega „konceptualnog“. Možda je to čak deo neke šire patriotske akcije: obeležimo svaku Kosovsku ulicu u svakom nekosovskom gradu po jednom terminatorskom „ajl bi bek“ pretnjom/obećanjem? Ako je tako, stanovnici tzv. prestonice su u četvorostrukoj prednosti nad mojim sugrađanima, jer imaju po jednu Kosovsku i po jednu Metohijsku ulicu i u Beogradu i u Zemunu: mesta za domoljubno fristajl grafitiranje koliko išteš.
Ali, manimo se grafitiranja, i na tarabi svašta piše, pa je to ipak „neprovjerena glasina“. Prošle subote se usred glavnog grada i glavne štrafte u njemu, pred velelepnom zgradom Srpske akademije nauka i umetosti, okupio sam cvet srpske rodoljubne misli, ali i dela, da zatraži promptno razrešenje i raščinjenje predsednika te pompezne ustanove odavno nejasne svrhe, dr Vladimira Kostića. Ne, nije Kostić gepio neke pare koje mu ne pripadaju, niti je u zaključanom kabinetu jaračko-starački nasrtao na preplašene sedamnaestogodišnjakinje – za te bi sitne ljudske slabosti naše najelitnije patriote našle neograničen izvor ljudskog i bratskog razumevanja, kao što su ga mnogo puta do sada i nalazile; umesto takvih beznačajnih sagrešenja, dr Kostić je negde na televiziji rekao da Srbija, hm, ima izvesnih problema sa svojim „vlasništvom“ nad Kosovom, što bi se reklo, de facto i de iure. I da se stvari u vezi s tim neće popraviti u sagledivoj, a kanda ni u nesagledivoj budućnosti, pa bi najzad bio vakat da kao ozbiljni ljudi i ozbiljno društvo iz činjeničnog stanja stvari možda izvučemo izvesne političke, pravne i ostale konsekvence (ako nam nije teško i ako nas ne mrzi). Na to se na Kostića sručio grom i kakao sa svih strateški raspoređenih puškarnica naše rodoljubačke mrtve straže, tj. od svih onih koji su već po više puta izginuli braneći srpski „Kosmet i Metohiju“, a prethodno su ostavili kosti i u tzv. Krajinama, Bosni i gde god je već bilo zgodno da se izgine. Trebalo bi proveriti brojno stanje na Zejtinliku, moguće je da su im i tamo kosti rasejane.
Ima tu nekoliko simpatičnih epifenomena koje ne bi valjalo prevideti. Najpre, Kostić je nešto slično već rekao, pre nekih pet godina, i tada su ga zbog toga prozivali, ali je sve nekako prošlo s manje buke i niskih strasti. Izgleda da se neki procesi „intenziviraju“, je li, pa su i izvesne uši osetljivije na ono-što-ne-sme-da-se-kaže? Na drugoj strani, gle, lično je Aleksandar Vučić našao razumevanja za Kostićevo razmišljanje, nazvavši ga još i „hrabrim“… E sad, bilo je, i to ne tako malo, onih koji su nešto slično govorili i pisali mnogo pre dr Kostića, ali nije bilo Vučića da pohvali njihovu hrabrost, nego ih je – ako bi ih uopšte konstatovao – častio onim istim čime sada predsednika SANU časte na beogradskoj štrafti i u mračnim odajama „društvenih mreža“. Ne insinuiram da tu ima bilo kakve „sprege“, samo notiram dražesnu podudarnost, znajući iz prebogatog iskustva da Vučić hvali razumne i čestite reči i postupke drugih ljudi samo onda kada mu se nekako uklope u trenutnu agendu, u ono što ionako mora da oposli.
Nego, da se mi ipak vratimo na onaj grafit novosadski. Možda ga je nepoznat neko napisao upravo inspirisan protestom pred SANU? Jer, evo, stvarno mi se čini da ga pre subote nije bilo na tom mestu… Kako god bilo, meni je posebno simpatično baš to što vidim taj grafit ovde, u Vojvodini, jer mi on otvara niz interpretativnih mogućnosti o kojima anonimni grafiter kanda ni ne sanja. Ko će, dakle, „vratiti“ Kosovo, kuda će ga vratiti, i kome? Gde je Kosovo uopšte sada? Čuči oteto u nekom gepeku? Verovatno grafiter to i ne sluti, ali on zapravo ponavlja „greh“ dr Kostića: „vratiti“ možete samo nešto što nemate, a Dogma kaže da je Kosovo sve vreme „naše“, samo možda prolazi kroz malu krizu identiteta, kroz svojevrsni etnički pubertet…
Drugo, ako se malko uozbiljimo, ovaj ujvidečki grafit zapravo je sjajan primer istorijskog resantimana koji ostaje nakon velikih nacionalnih lomova, a „iživljava“ se posle decenijama uglavnom kroz histerizaciju tzv. identitetskih politika. Tako je, recimo, vrlo lako zamisliti kako na zidu neke peštanske ili segedinske ulice odgovarajućeg imena stoji grafit „vratićemo Delvidek“ („južne krajeve“, ergo Vojvodinu i okolinu). Oni koji ne mogu da prežale i otplaču Trijanonski sporazum dan-danas, sto godina kasnije, marširaju ulicama Preostale Mađarske uzvikujući „Nem, nem, soha“ (Ne, ne, nikad), a verovatno i po uzoru na znamenito cionističko „Dogodine u Jerusalimu“ ili njegovu provincijsku vidla-žaba repliku „Dogodine u Prizrenu“ uzvikuju „Dogodine u Somboru“ (na primer), ali stvarnost nikako da upadne u zamku koju su joj postavili, nego uporno tera po svome. Od godine do godine, i tako već celo stoleće. Nema veze, „tako je sada, ali promeniće se svetske okolnosti“, kažu ovi naši, i cap – eto nas „u Prizrenu“! A Njih u Somboru… Avaj, i to je iluzija, i to jako opasna: tako je Mađarska pomislila da su se 1941. „promenile okolnosti“, da bi bila izmarširana i osramoćena posle jedva troipogodišnje avanture „povratka Delvideka u maticu“.
Naravoučenije? Svako pisanje teži tome da bude pisanje fikcije. Šta god ti škrabao po zidovima (z)grada ili Fejsbuka, Stvarnost ostaje sasvim ravnodušna.
