Događanje naroda, događanje straha

Ako vam se jako žuri, pređite odmah na drugi pasus: tamo počinje ono što vas zanima. Za vas ostale, malo podsećanje. U mom relativno dugom i intenzivnom „tribinaškom“ iskustvu, dve valjda najkonfliktnije dosadašnje situacije dogodile su se u septembru 2000. U ono uzavrelo predizborno vreme, govorio sam sa Natašom Kandić & co. u Inđiji; samo što smo krenuli nazad, organizatore neviđeno posećene tribine su pohapsili, među njima i Gorana Ješića, čoveka koji će samo tri-četiri nedelje kasnije postati gradonačelnik. Koji dan docnije, u Subotici, govorili smo u manje-više istom sastavu, dok je napolju džedžala policija, merkajući da li da nas „rasturi“ ili ne, o čemu nas je uredno izveštavao Robertino, frontmen subotičkih Otporaša. A šta smo to radili u Inđiji i u Subotici? Eh, šta… Ubeđivali smo Sremce i Bačvane da glasaju za… Vojislava Koštunicu. Mislim, nije da ne znamo ko je čovek, ali eto, viši interes nalaže, sada je važno maknuti onog nesmajnika i zlikovca, ako možemo mi, moći ćete i vi… Najbizarnije od svega, izgleda da smo mnogima bili ubedljivi. Ta, kako i ne bismo, kad smo prvo morali da ubedimo sebe?!

Sedam jeseni docnije, u državi kojom (na izborima nezasluženo, ali ipak čvrsto i, hrmpf, legalno) vlada Vojislav Koštunica, u gradu u čijoj lokalnoj vlasti baš Koštuničina stranka drži vrlo važne poluge, nije mogla da bude održana tribina na kojoj je trebalo da govorim. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković pozvale su, naime, Petra Lukovića i moju malenkost da gostujemo na promociji devete knjige Peščanika FM u Aranđelovcu. I, šta je bilo? Ništa, osim što se naprasno dogodio narod. A znate kako to ide, kad se narod dogodi, on ne birka mnogo gde, kako i kome će da se dogodi… Elem, veče pre nesuđene promocije, na lokalnoj televiziji (u javnom, tj. opštinskom vlasništvu, što nije nevažno) naprasno se, mimo programske šeme, pojavljuju nekakvi mesni i primesni opskuranti iz virtuelne paraputinovske organizacije Naši (plus lucidni Miletićevci, moji stari pacijenti, već se brinuh da im se nije štagod dogodilo…), predstavljajući se kao Glas Naroda, harangirajući da je sramota da se tamo neki antisrpski Peščanik, sa tamo neke izdajničke Televizije B92 (čuj, Peščanik, pa sa televizije?! Halo, ima li koga pri svesti?! Dobro, zar u tom banjskom gradu ne postoji služba za zbrinjavanje odraslih?!) pojavljuje u slobodarskom Aranđelovcu, i pozivajući Svesne Srblje da se okupe na licinom mestu u inkriminisano vreme, valjda ne bi li se videlo čija majka crnu vunu prede. Haranga se nastavlja sutradan, telefonska zivkanja, pretnje, pritisci, histerisanje, na kraju upravnik Doma kulture otkazuje zakup sale „iz bezbednosnih razloga“, a niko drugi se ne usuđuje da izda neki drugi prostor.

Zašto se ne usuđuju, pitate se vi? Iz elementarnog straha, odgovaram ja, no iz čega bi drugo?! Ta, zar može i sme biti straha u Srbiji Vojislava Koštunice, vrlog koautora Stranačkog pluralizma ili monizma, decentnog ljubitelja mačaka i Džona Stjuarta Mila? Zar može biti nebezbednosti i neslobode javnog govora i javnog okupljanja mirnih građana u zemlji čiji premijer je čovek koji je i sam godinama upražnjavao ovu formu javnog prisustva? Vi se zacelo šalite. Ne samo da može, nego je ova i ovakva Srbija zemlja u kojoj će strah možda tek doživeti svoje zvezdane trenutke, jer će i besprizivno, opsceno fašistoidno nasilje – za početak verbalno, ali… – bandi samoovlašćenih „patriota“ tek doživeti svoju apoteozu, ako se nešto brzo i jako ne promeni. Mesecima unazad uzaludno upozoravam (dok me skoro svi gledaju belo, kao da božmeprosti buncam) na sveprisutnu otrovnu histerizaciju javnog diskursa – što je, dakako, vešto povezano sa „rešavanjem kosovskog pitanja“ – koja naprosto priziva nasilje, a koje onda neminovno vodi dekadenciji poretka, kojem preti krahiranje, degeneracija u nekakav sumanuti kovitlac u kojem se kombinuju autoritarnost, populizam i sumorno bezvlašće. To vam može zaličiti na već viđeno, na mračne devedesete, ali s jednom veoma bitnom razlikom: Milošević je svoje besne pse ipak držao na veoma kratkom lancu (osim kad ih pusti da prave štetu po komšijskim dvorištima, tj. preko Drine). Uostalom, tek je u ovoj Srbiji spomenuta Nataša K. postala „ustaška kurva“, i to usred Skupštine, a da Koštuničinim poslanicima to baš i nije zasmetalo.

Šta smo, dakle, ovde imali? 1. troje mirnih, normalnih, neosuđivanih i slobodnih građana & novinara koji su – koristeći svoja ustavna prava – hteli nešto da kažu, onima koji su hteli da ih slušaju, bez obaveze da se s tim slože; nismo nameravali da pozivamo na nasilje, etničko čišćenje, proterivanje, nismo hteli da slavimo rođendan ni Himlera, ni Mite Ljotića, ni Milana Nedića, a bogme ni Ratka Mladića; da jesmo, verovatno ne bismo ni imali ovakvih problema; 2. lokalnu vlast – Koštuničini, Veljini, Šešeljevi… – koja (in)diskretno servisira programski razularene Grupe Za Pritisak koje misle da imaju atestirane aparate kojima mogu da mere nivo patriotizma u krvi, i da saopštavaju dijagnoze; 3. državnu vlast koja se pravi da se to događa Negde Drugde, što samo može da znači da su Oni njeni trbuhozborci.

Nisam ni paranoik ni pristalica teorije zavere, samo razmišljam logično: bilo to u početku spontano ili ne, stvari su postale ozbiljne i jedno je sada već sigurno – Aranđelovac je test. Ako im to sada prođe, Srbija će ubrzano otklizavati u haos. Vidimo se, dakle, u Aranđelovcu. Jer, Aranđelovac je Srbija, a Srbija ne pripada „njima“ više nego meni ili tebi, ma šta oni mislili-da-misle o tome. Jer valjda nećemo (ponovo!) dozvoliti da, kao otoič, najgori među nama budu najglasniji, a da normalni budu kuš. Jer častan čovek ne može ustuknuti pred barabama, a da ne postane gori od njih. Vidimo se, dakle, u Aranđelovcu – ako ne u Domu kulture onda na ulici, trgu, u kući, gde god. Vidimo se u Aranđelovcu; vidimo se u Srbiji.