Imam još uvek e-mail adresu na AOL (America On Line), verovatno sam prilikom davnog otvaranja napisao da živim u Filadelfiji, možda sam upisao area cod 19104, koji još znam napamet, uglavnom mi se kad na kompjuteru otvorim tu stranicu, pojavi svaki put Filadelfija i piše kolika je temperatura tamo, to sam jednim klikom pretvorio u naše stepene, ćao Farenhajtu, i u kontaktu sam sa gradom moje sredovečnosti bezmalo svakog dana.
Tamo me je u povratku sa moje sladoledžijske maršrute na putu br. 95 u kamionu marke shevrolet – koji, gle, beše baš moje godište – zadesilo nevreme za kakvo me Jugoslavija nije pripremila. Odjednom se na zemlju sručila blatnjava kiša, ili kišno blato koje brisači jedva otiru sa šoferšajbne, ali ni to mukotrpno struganje ništa ne pomaže, jer se kroz staklo opet vidi samo braonkasta zavesa, kroz koju se kako govorahu naši stari ništa ne krozvidi. Ne smeš da se zaustaviš, jer će te neko sustići, rade ti sva četiri migavca, koje ne znaš da li neko iza tebe vidi, trebalo bi da sam naspram ogromnog panoa sa reklamom za Marlboro (kad li je to bilo, pa početkom devedesetih), nema izbrijanog, preplanulog i nasmejanog srećnika u ispranom džinsu i sa kaubojskim šeširom, naleti vetra drmaju sa strane i mene, i kamion, i sladoled, kad, naglo, kao što je i počela, kiša se utišala, kao kad polako zatvaraš tuš u kadi, pojavi se mila panorama Filadelfije za zelenkastim i ukoso zasečenim zdanjima, sunce još blješti u staklu i metalu, au, šta ovo bi, pa vetar mora da je odvršio i kupu deteline, i seno, ako su moji i stigli da prekriju piću najlonom, i da bace cigle preko njega, čekaj, čoveče, ovo nevreme možda nije zakačilo ni Nju Džersi, a kamoli Banat; kao što je sad tamo mrkla noć, tako je možda i svod nebeski kao kod Mokranjca: „Osu se nebo zvezdama/I ravno polje ovcama“, možda je mesečina i nema ni povetarca?…
Tako sam onda mislio, a sada, kad temperaturu, padavine i Mesec pratim na AOL-u redovnije nego dok sam tamo živeo, nalazim da je klima u Beogradu i Filadelfiji gotovo istovetna tijekom čitave godine, štaviše, kad je ovde oblačno, i tamo je, kad tamo lije, i ovde lije, pa ja sam bio u pravu kad sam brinuo za kamare stočne hrane, ili kad sam se pitao jesu li moji stigli da uvezu toluzinu pre snega koji je već u novembru napravio novogodišnju čestitku od znamen. kampusa pensilv. Univerze, Filadelfija i Beograd su klimatski gradovi pobratimi, pobratim i posestrima, trebalo je i češće da budem zabrinut za sve poljske i kućne radove, ali i da jesam, šta bi moji imali od toga, kad i sam deseterac veli: nema ništa niko ni od koga!
✉
Sedim u bašti kafića, sam, za susednim stolom tri devojke zbor zbore, dolazi četvrta, pita se sa drugama, uzima stolicu pripadajuću mom kompletu ne obraćajući na moju neznatnost nikakvu pažnju: piše na meni da nikog ne čekam i da niko meni blizak ne može ni po zakonima kvantne fizike da se pojavi.
✉
Da li se još nekome kao meni učini da predsednika Republike sve češće prepuštamo zasluž. zaboravu, a da predsednik isto tako zaboravlja ne samo nas grešne nego možda i svoju slavnu dužnost? Ne kaže po dve ili tri nedelje ništa što bi tzv. mediji mogli da objave ili da izvrgnu još većem ruglu, tja, čovek se zasitio vladanja i sada danima obitava u jatima srodnih duša prepušten čistoj uživanciji, blaženo odvojen i od nas i od protokolarnih ispraznosti.
Kako je samo patio (stradal) dok ga je prožimala prava zavisnička žudnja da postane predsednik: ko je u vasceloj našoj povesti zamalo manjkao od gladi, tražeći od Proviđenja i od biračkog tela da ga po hitnom postupku izaberu za šefa države? E, sad mi predsednik izgleda kao neko ko je isterao želju, kao neko ko je svoju dužnost intimno prevazišao, još uvek je obavlja, i još uvek je ne otaljava, ali kao da je se laća bez negdašnjeg poleta… Pa ipak, pre neki dan izložio je kolekciju svojih bisera o Evropskoj uniji. Da bih se podsetio izvorne govorancije napisao sam u pretraživaču „Evropa je nužno zlo“, ne navodeći mislioca, Google mi je odmah podastro ime mog predsednika – ako i nije prvi koji je ovo izrekao ili smislio, ipak Nikolić Tomislav slovi za autora i zastupnika ove ideje ili ove metafore: Srbija je okružena, opkoljena, zarobljena Evropom, kao nevakcinisano dete streptokokama, tako ja razumem vladaoca, a opet, čini mi se da je popustio u rečitosti i rado bih se uključio u nedelju borbe za predsednikovo što slikovitije izražavanje: kad govori o Rusiji, reči ljubavi i žudnje same mu naviru; ja pevam svake srede „Slavnoe more/Sviascshennyi Baikal“, ali da nas odvedu obojicu na kod nas omiljeni detektor laži, pa da izmere ko je više vezan i za rusku prozu, i za muziku, i za stepu i za Bajkalsko jezero, za Ob, Lenu, Jenisej, predsednik bi me štono vele sport. novinari počistio. S druge strane, kad treba da si da oduška glede Evrope, predsednik kao da nije isti onaj erudita, eto zato bih rado i sam pomogao da EU ocrni narodnim i svakome razumljivim rečima: „Evropa: ko je ne zna, skupo bi je platio!“, pa „Daleko joj lepa kuća“, „Ko sa Evropom tikve sadi, o glavu mu se lupaju“, „Timeo Europeanos et dona ferentes“, „EU nam je kao urođena mana, fabr. greška kojoj leka nema“, „Evropa nije tako crna kao što je slikaju, mnogo je crnja“, crkla uostalom dabogda!
