Otkad znam za sebe, vikendom sam na televiziji gledao emisije za poljoprivrednike. Od čika Zaharija i Kosare Balabanović naučio sam da poštujem selo i seljake na televiziji. Naročito sam ponosan, možda potpuno iracionalno, kada na televiziji vidim poljoprivrednike spremne da upotrebom savremenih metoda unaprede tradicionalnu proizvodnju. Takođe, raduje me kada se Srbi slože, naročito na selu, pa umesto svađe oko međa, naprave zadrugu i postanu ozbiljna robna marka. Danas se smatra da ste uspeli ako svoje proizvode izvezete na strana tržišta. Pijuckam kafu i gledam da li je rodilo!
Formalni naslednik čika Zaharija na TV B92, Uroš Davidović i njegova koleginica Marija Ćeklić, uporno i predano pripremaju moju omiljenu emisiju o poljoprivredi, seoskom životu i hrani – „Dobra zemlja“.
Traže primere uspešnih poljoprivrednika, daju savete i trude se da na kritički i duhovit način prezentuju probleme sela i seljaka.
Na Jutjubu ćete naći kultne najave harizmatičnog Uroša Davidovića koji sa istim, gotovo erotskim žarom govori o rodu jagoda, lešnika ili lepoti krava muzara! Oni koji ne razumeju ushićenje nikada nisu bili na selu, ili gledali kako raste i razvija se nešto što su sami posadili. Iz nedelje u nedelju, poverujem da u Srbiji zaista ima dovoljno potencijala za proizvodnju zdrave hrane i da smo sami krivi što u zemlji imamo gladne ljude.
No, hvaljenje rodom i berićetom je samo deo dobre emisije o poljoprivredi. Drugi, možda važniji, tiče se uloge narodnog tribuna na televiziji, jer nije tajna da Srbija poslednjih decenija svoj opstanak delom zasniva na konstantnom zanemarivanju i pljačkanju seljaka. Tu subverzivnu ulogu, „Dobra zemlja“ obavlja zaista dosledno, jer pokazuje apsurdnost propisa koji se ne primenjuju, nadležnih službi koje spavaju, rad uvozničkog lobija koji uništava domaću proizvodnju i posebno – šverc koji diskredituje rad naših seljaka. Poslednji apel, prošle nedelje, bavio se švercom jabuka u Rusiju, jer ovakva malverzacija nije moguća bez saradnje „ortaka“ u nekoliko državnih institucija. „Dobra zemlja“ je na strani malih proizvođača koji podnose teret tranzicije i neoliberalne pljačke.
Nije ovo nikakva oda ruralnom programu na najurbanijoj televiziji u Srbiji.
„Dobra zemlja“ ima nekoliko nedostataka koje takođe treba pomenuti. Oprema emisije je lošija od standarda B92, pa stičem utisak da nisu baš miljenici uredništva. Tu svakako treba pribrojati političku nepodobnost jer je, gle paradoksa, emisija o poljoprivredi uporno kritična prema demagogijama vlasti (i prošle i ove da ne bude zabune).
No, sirotinja je naša realnost, na nju smo navikli. Drugi, mnogo ozbiljniji problem tiče se reklamnih blokova sa reklamama za herbicide, pesticide i ostalu ratarsku hemiju. Količina otrova bačena na njive, sa osmehom na licu i uz savete nekakvih eksperata baca me u paniku da na pijaci kupim bilo šta. Dodamo li tu još blokove za oglašavanje stočne hrane i semenskog materijala – „Dobra zemlja“ polako počinje da se guši. Drago mi je što oglašivači pokazuju poverenje, ali industrija poljoprivrednih preparata (ona globalna) u ovoj emisiji uživo vodi bitku protiv naše domaće proizvodnje. U zemlji iz koje se švercuju jabuke iz Poljske u Rusiju, a posle za tržište Srbije uvoze iz Čilea, pasulj dobijamo iz Egipta (tetovac) ili Kirgistana (gradištanac). Skrećem vam pažnju na reklame u „Dobroj zemlji“, jer tu nasmejani glumci pokazuju gde preliva. Za mene je poruka jasna – ajde da još jednom zeznemo seljake, šta oni znaju?
Proleće je vreme kada kreće nova poljoprivredna sezona. Ni ove godine, po svoj prilici, nemamo garantovane cene, niti preporuke za proizvođače. Za sada je država pomogla sa interventnim otkupom svinja jer je pretio kolaps svinjogojstva. U pripremi je, kažu, novi nacrt zakona o proizvodnji i prometu GMO, što će dodatno uzburkati javnost. Proces pristupanja EU biće posebno težak zbog usklađivanja propisa, kvota i subvencija u poljoprivredi.
Biće potrebno zaštititi još neke proizvode osim rakije Tomovače iz Bajčetine.
Ukratko, neophodno je da imamo još ovakvih emisija, naročito na Javnom servisu RTS-a, gde je praznina najveća. Divno je što televizije prate svaki novi radni dan u Smederevu, gde maljčiki Gudiš i Kamaraš nabavljaju one cevi po 65 dolara. Srbija je ipak zemlja poljoprivrednika – kao u vicu o gvožđu i grožđu. Ovih dana u toku je prolećno đubrenje, pa ako neko ima TV ekipu viška, bolje da stajnjak snimaju na njivama nego pred zgradom Vlade.
