Nešto mi je bilo promaklo dok sam na Lošinju gledao more kroz borove i blesavio se iz principa. Pazio sam samo na vesti od kojih živim, pa nisam primetio nešto važno.
Naime, desilo se u to vreme da je jedan izvesni klinac od osam godina, neki I.P. iz Budve (trebalo bi objaviti i ime i sliku, jer dobra dela ne smeju da prođu nekažnjeno) dosta uspešno provaljivao u vikendice (svaka čast, đetiću!), eksproprisao gotov novac i – onda ga delio okolo po ulici ljudima za koje je procenio da im nedostaje. Čak bi i pitao: imaš li ti para? Na odrečan odgovor odvojio bi stotinak ili više evra, zavisno od procene, i udelio ih potrebitima. Jednom je, čujem, nekih 700 evra razdelio nekim momcima koji su mu izgledali kao fukara.
E, sad: nije da ovo ima neke naročite veze sa muškarcima, kao što će se videti iz daljeg teksta; ali obezoružava ta neka vrsta velikodušnosti svojstvena muškarčićima od osam godina ili tu okolo. Oni, jadni, u toj starosnoj dobi još uvek ozbiljno shvataju velike reči, vrline, plemenitost, velikodušnost, čast i ostale preživelosti iz starih vremena dok je Bog još hodao među nama. Jedan od mojih sinova znao je u tim godinama da bude žestok i savestan zaštitnik svojih sestara i ne samo njih, požrtvovan i kasnije, kad je ojačao, povremeno opasan. Nagađam da je to imalo neke veze sa porodičnim vaspitanjem. Devojčice su – kao što znamo – promišljenije i pametnije; njihova dobrota, briga i velikodušnost pokazuju se tek mnogo kasnije; muškići su, jadni, glupi odmah – ako se ikada opamete. Većina se, nažalost, opameti.
No, dakle, vratimo se mom heroju I.P. iz Budve, sokolu sinjem. Kopajući po mojoj povelikoj papirnoj dokumentaciji, gde postoji i ta klasifikaciona jedinica, naišao sam na zapanjujući niz sličnih primera, koje dugujem kolegi Polu Sivekingu i nedeljniku „Nju stejtsmen“. Treba ih navesti.
Dakle: Džeremi Li (19) iz Volnat Krika, Kalifornija, kažnjen je septembra 1993. sa 19 dolara pred prekršajnim sudom jer ga je parking inspektor Skot Vajzeman ulovio kako 19. jula 1993. gura novčiće u parking satove nepoznatim ljudima kojima je vreme parkiranja iscurilo. Inspektor je podneo prekršajnu prijavu jer zakon zabranjuje plaćanje parkiranja bez pristanka vlasnika vozila. Li se branio tvrdnjom da otkud inspektor zna da on nije imao pristanak vlasnika vozila; uostalom, ko bi se od njih tome usprotivio? To nije jedini slučaj: marta 1993. jedna starija gospođa podelila je paketiće u tri dobrotvorna dućana u Bišop Oklendu (Durham, Engleska); u paketićima su bile stotine novčanica od deset funti (onih para!). Juna iste godine, muškarac od 40 godina stao je ispred hongkonške berze i počeo da deli sumu od 100.000 hongkonških dolara (oko 8000 tadašnjih funti sterlinga) u apoenima od deset i sto dolara prolaznicima. Onda su ga uhapsili i poslali u ludnicu. Dan-dva kasnije, Ronald Kronijak ušao je u filijalu Američke banke u Las Vegasu, dao blagajniku cedulju kojom traži novac i odneo izvesnu količinu (banka je odbila da kaže koliko); izašao je i počeo da deli novčanice od 100 dolara prolaznicima, bez nekog vidljivog kriterijuma. Jedan svedok kaže da je bio u nekom bifeu kad je Kronijak ušao i dao mu 100 dolara; na pitanje odakle mu pare, Kronijak je rekao da je upravo opljačkao banku i zaželeo mu lep dan. Pošto je uhapšen, izjavio je da mu je bilo dosta Las Vegasa i gubljenja para po kockarnicama. Slično je u septembru 1993. postupio i izvesni 33-godišnjak u Safoku, Engleska, ali ga je sud oslobodio po saznanju da je psihijatrijski pacijent. Istoga dana, 23. septembra, jedan čovek podigao je svojih 500 funti iz banke u Kenterberiju i počeo da ih baca po ulici, u vetar. Policija je posle saopštila da je svega 80 funti bilo predato vlastima. Nešto pre toga, u avgustu u Hong Kongu, Čan Hončing počeo je na ulici da deli oko milion honkonških dolara koje je dobio kao odštetu za povredu glave; „novac nije dobar“, ponavljao je dok ga policija nije odvela u ludnicu.
To nije sve. Maja 1992. izvesna plavokosa žena srednjih godina upala je u stan bračnog para u Houvu, Saseks, Engleska, i krenula da pere sudove i uopšte veoma temeljito čisti stan. Nije ukrala ništa. Imamo i zubara iz Minhena koji je operisao po siromašnijim kvartovima: anestezirao bi pacijenta, plombirao mu i očistio zube. Do oktobra 1992, po policijskoj proceni izveo je stomatoloških radova u vrednosti od oko 10.000 funti (onih para!); pfeniga nije uzeo od pacijenata. „Nadam se da će ga uhvatiti“, rekao je jedan od pacijenata, „ali sada imam mnogo lepši osmeh.“ Nema podatka je li ikada bio uhvaćen.
Ovo su bili podaci koje je kolega Pol Siveking prikupio za samo dve-tri godine. Po svemu sudeći, naš dečak iz Budve nije ni prvi, ni poslednji (nadamo se), niti jedini. Treba se takođe nadati da ga nisu odmah odveli psihijatrima, psiholozima i sličnim šamanima; njegovo ponašanje ipak uveliko odudara od opšteprihvaćenih sistema vrednosti u ovom delu sveta. Zamislimo se sada: šta bi psihijatri, psiholozi i šamani mogli da kažu mladome I.P.? „Budalo! Kad već kradeš, nemoj da deliš okolo!“? Ili: „Nemoj da kradeš! To nije lepo, sve i da plen posle deliš siromasima“?
Ne, Robin Hud tu ne spada! On je pljačkao silom oružja, ne zaboravite.
