Pre sedam-osam meseci u Koče kapetana nacrtana su mesta za parkiranje, sa leve strane tik uz trotoar, paralelno sa njim; na desnoj strani ulice (jednosmerne iz M. Tolbuhina), gde je trotoar širok, parking mesta ucrtana su belom farbom na trotoaru, ali je ostao metar i po trake slobodne za pešadiju. Međutim, ispred zgrade broj 12 na upravo ucrtanom parking mestu nikle su tri betonske žardinijere sa cvećem meni nepoznate pasmine, možda prkosa (lat. Portulaca, simbol DSS-a), nije važno, za nas koji pravimo desetine sve širih krugova ne bismo li parkirali, jedno mesto beše izgubljeno, mrtovorođeno: neko iz zgrade, a možda i ceo kućni savet, ako se drži sabornosti, želeo je da naspram haustora ima nepomućen pogled ka kontejnerima na suprotnoj strani ulice, otkud znam, videvši da Parking servis uzurpira njegov vekovni prolaz neko je jeknuo poput Marinka Rokvića: „Ovo je moja kuća, živeo sam tu…“
Uglavnom, ilegalan betonski triptih zauzeo je više od pola parking mesta, poneki očajnik tu bi na silu boga ukoso parkirao, čime bi em zakrčio prolaz pešacima, em bi mu virio zadnji branik i nezaštićeno desno krilo…
Odem ja u Opštinu, to je bilo u avgustu, gde je inspektorat, deveti sprat, prijavim zaposedanje javne površine, mlađani inspektor obeća da će uzurpatori nagraisati shodno zakonu, zapisa adresu i ja odoh, prođe avgust, prođe septembar, makije u žardinijerama rascvetaše se žutim cvetićima, vetar i pčele prenesoše spore i sporangije u Park srpsko-grčkog prijateljstva, svratim nekoliko puta u opštinu, inspektor je svaki put ljubazan, zna napamet adresu kojom sam opsednut, izvršen je, veli, uviđaj, biće podnesena prijava protiv N. N. lica, opština će to ukloniti o svom trošku, dođe oktobar, dođe i prođe kako ispravno reče gospodin Vidojković najveći praznik u istoriji ove odvratne države, vinem se opet do opštine, inspektor me već zna kao zlu paru, ovakvih lunatika ima sigurno preko glave, svaki put je ljubazan i uverljiv, ali tri rukavice bačene u lice pravnoj državi jednako stoje…
&
Ubogo parking mesto zar zaslužuje celu stranicu danas dok patrijarh Pavle i Mihajlo Ramač apeluju jedan na vernike drugi na redakciju i čitaoce „Danasa“ da iziđu na sveti referendum?! Naravno da zaslužuje! Ta četiri kvadrata moje su malo Kosovo koje bih da povratim isključivo pravnim sredstvima, bez pomoći Nikite Mihalkova i sl. U gradu nema šerifa, a to što nema šerifa dovelo me je u odvratno blizak susret i sa gostioničarem na uglu inkriminisane ulice! Videvši kak krasno funkcioniraju betonjerke ispred broja 12, nabavio je i vlasnik SUR-a saksiju te ju je fino stavio na parking mesto tik uz njegovu baštu, u beli pravougaonik zagazio je jedan korak, koliko da obeshrabri nekoga ko bi shodno zakonu tu bio rad da parkira, jednog lepog dana a nakon ne znam koliko jalovih krugova u potrazi za mestom saksiju nežno premestim na belu liniju tj. na granicu sa hajde da kažemo baštom (koja je mislim isto parking mesto, nema veze) i parkiram auto kako bog zapoveda, kad eto ti iznutra mladića koji mi prilazi za moj ukus isuviše blizu, jesam li ja premestio saksiju, jesam, približava mi se još više, zar ne vidim da je to bašta, ne vidim, vidim da je obeleženo kao parking, zimi je parking, očita mi mladi pravnik, a leti je bašta koju ja plaćam, i dalje mi je neprijatno blizu, nije se pretrgao u bildovanju, više je kao odrasli Malik, ali je verovatno u formi boljoj od mene, ja sam se poslednji put potukao pre možda četrdeset pet, četrdeset šest godina, ni tad nisam nešto briljirao, naprotiv, ne volim da dobijam batine, ni pred publikom ni negde gde mi niko neće satima ukazati pomoć, ali čak i kad bi u ovom okršaju došlo do neočekivanog i čudesnog obrta pa ja pobedio na poene, ni to me ne bi razveselilo, meni je još pred očima Felinijeva Ulica gde Entoni Kvin samo jednom udari kolegu artistu a ovaj padne, stegne busen trave i umre, ne sviđa mi se ni da stisnem saksiju niti da se osetim kao Entoni Kvin, ukratko, podvijem rep kao Vitorio Gasman kad ga u nazočnosti njegovog sinovca Đankarla Đanijija prolaznik na ulici šutne, Gasman sačeka da se ovaj udalji pa kaže sinovcu: „Sram ga bilo, šutira kukavicu u dupe!“, tako ja isparkiram, gasmanovski, svoje vozilo, dobri dečko me nije prisilio da svojeručno vratim saksiju na njeno mesto, prolazim kasnije tamo peške, pa kolima – na mestu gde sam se osramotio najčešće je parkiran crveni jugo, ponekad su tu dve vespe, ponekad pak dodatni stolovi gde se omladina umorna od teškog rada okrepljuje na miholjskome suncu, ali to nije sve: nove žardinijere nikle su na još tri susedna parking mesta, znači da niko, ni apoteka, ni menjačnica, ni još jedan kafić, niko ne želi da pred njegovim lokalom bude parkirano vozilo sa motorom koje nije EURO 3!
&
Jednog jutra vraćao sam se sa n. šihte i ugledao dvojicu mladih, elegantnih građana kako u duetu mokre po lani obnovljenoj fasadi, tik uz slavni kafić gde su konzumirali skupe diuretike a koji je bio još otvoren (moji susedi u suterenu mirno su za to vreme spavali), napravio sam što sam mogao veći luk oko počinilaca, hteo ne hteo čuo sam kako jedan kaže „ako tvoj bata leži, da ne leži za ništa“, ne kaže se za ništa nego ni za šta, to je prvo, drugo, zašto nisam Brus Li, da ih istovremeno uhvatim za te njihove kragne i da im lica nabijem u fasadu tako da se samo sroljaju u to što su proizveli, ali da posle ne ubrzam korak, nego da jedan od njih, dok mu krv curi iz nosa, kaže „izvinite, Ljubo, nismo znali da ovde stanujete“, a ja da ga jednom rukom uhvatim za revere i odignem od našeg trotoara restauriranog novcem iz donacija: „Ja stanujem po celom gradu i nauči da ideš u prokleti klozet“, pa ga bacim na onog drugog koji poluuspravljen cepti od straha.
