Hrvatska policija ovih dana počela je istragu u kompaniji Agrokor. Vlasnik firme Ivica Todorić je, navodno, sa dva sina u Londonu dok javnosti nije potpuno jasno da li je u bekstvu, ili je legalno otputovao iz zemlje. Ovim je uzdrmana možda najveća ekonomska imperija Balkana čije firme posluju na teritoriji bivše Jugoslavije, ali i okruženju.
Istragom je obuhvaćeno 15-ak ključnih ljudi, u toku je pretraga u kućama i stanovima optuženih, u dvorcu Todorića, a optužbe su veoma ozbiljne i kreću se od zloupotrebe službenog položaja, falsifikovanja dokumenata, pronevere (ili, kako tamo kažu, utaje), a pominje se i zločinačko udruživanje.
Vlada Hrvatske se na ovaj korak odlučila nakon pokušaja da se letos, specijalnim zakonom koji u Hrvatskoj već zovu „Lex Agrokor“, uvođenjem državne kontrole i uprave pokuša konsolidovati stanje. Međutim, otkrivena šteta meri se u milijardama, pa je jedino rešenje – doduše veoma nepopularno – policijska istraga. Dakle, narod bi rekao da je zaigrala mečka i pred Todorićevim vratima. Ono što je za nas u Beogradu zanimljivo – osim upadljive sličnosti sa našim tajkunima – jeste kako će se propast Agrokora odraziti na firme iz sastava ovog koncerna koje posluju u Srbiji. Prema grubim procenama, gotovo 12.000 ljudi je zaposleno u ovim kompanijama, među kojima su Dijamant, Frikom, Mivela, Kikindski mlin, Idea, Roda i Merkator.
U našim medijima je gotovo nemoguće čuti više o sudbini srpskih preduzeća u okviru Agrokora. Još od letos, kada je donet Lex Agrokor, ministar Ljajić i tadašnji premijer / danas predsednik Vučić tvrdili su da država ima pripremljenu strategiju za slučaj pokušaja „krpljenja“ duga u Hrvatskoj parama iz Srbije. U tom smislu je objavljena kratka informacija da je Privredni sud u ime poverilaca (a oni su uglavnom banke) sprečio upravljanje imovinom u Srbiji. Detalje naše strategije ne znamo, što je donekle razumljivo, jer se radi o osetljivom međudržavnom pitanju – koje može veoma lako prekinuti ili narušiti već kilave odnose između Srbije i Hrvatske. Ono što je mnogo teže prihvatiti jeste teza da se ekonomski tektonski zemljotres u Hrvatskoj neće odraziti na ekonomiju Srbije.
Hrvatska ulaganja, naročito Agrokorova, bila su ogromna, bez adekvatnog reciprociteta, pa naše kompanije ni izbliza nemaju sličan tretman u Hrvatskoj. Dakle, radi se o jednostranom odnosu, koji ruku na srce ima jednu pozitivnu ulogu. U slučajevima poput carinskih blokada u Batrovcima, kada su na šteti ekonomski interesi hrvatskog biznisa, on postaje glas razuma koji gasi raspaljene nacionalne strasti kod političara u komšiluku.
Drugi medijski aspekt, osim tog našeg tajnog plana, o kojem ne možemo govoriti jer je strogo pov., jesu sličnosti i analogije sa našim tajkunima i njihovim sudbinama. Regionalne televizije, prvenstveno N1, do sada su najbolje pratile „slučaj Agrokor“ zbog upućenosti u detalje ove neverovatne ekonomske sapunice. U Srbiji ne poznajemo detaljno sve aktere afere, ali su neverovatni bizarni detalji da, recimo, policija privodi „eksperta“ koji je istovremeno deo menadžmenta Agrokora (dakle, predmeta istrage), ali je istovremeno savetnik poverenika Vlade Hrvatske Ante Ramljaka, dakle istražitelja. To je odlična slika situacije – koliko je ova tvrtka, odnosno njeni ljudi, a verovatno i kapital u svim porama hrvatske ekonomije i politike.
Dinastija Todorić je možda najbolji primer kako se od oca Ante koji je bio socijalistički menadžer, komunista iz Zagore, disident Hrvatskog proljeća, od kombinata pravio kapitalistički koncern u drugoj generaciji. Sin Ivica je pre rata napravio biznis sa cvećem, pa zatim početkom devedesetih, uz blagoslov Franje Tuđmana, počeo uz obilatu pomoć države da kupuje i privatizuje državna preduzeća uglavnom iz prehrambenog kompleksa. Posle 2000. počeo je da kupuje i u Srbiji. Ova državna megapreduzeća, sa odabranih 200 porodica, poput oligarha u Rusiji, predstavljala su pokušaj da bogatstvo ostane u zemlji i ne rasproda se međunarodnim finansijskim ajkulama. Svojevremeno se govorilo o megaspajanju Miškovićeve i Todorićeve imperije u konglomerat koji bi postao bitan igrač u merilima Evrope. Međutim, sudbina Todorića u velikoj meri danas podseća na Miškovićevu, sa tom razlikom što je Todorić u Londonu, odakle se redovno oglašava na blogu, dok je Mišković strpljivo prošao kroz sudskog i medijskog toplog zeca u Srbiji.
Epilog će, čini mi se, uprkos velikim rečima političara u Srbiji i Hrvatskoj biti sličan, jer ekonomske imperije na ovim prostorima rade u okviru zakona, uz podršku politike. Zato se prvo potrude da pišu zakone po svojoj meri i stvore svoje političare, koji imaju naviku da poput nezahvalne dece napadaju te iste tajkune koji su ih finansirali. Prema spoljnim insignijama moći, kao i po razgranatom porodičnom stablu koje upravlja različitim delovima imperije Todorić, mnogo je sličniji Bogoljubu Kariću. Obojica vole društvene mreže kao sredstvo komunikacije, osobito iz izgnanstva, ali i luksuz, dvorce, vile i pojavljivanje u estradno/političkim krugovima balkanskog tranzicionog džet-seta.
Baš kao u spotu na društvenim mrežama, kada se Todorić polivao kofom ledene vode u izazovu, pitam se ko će nastaviti taj neprekinuti niz koji je još osamdesetih godina sa Agrokomercom pokrenuo Fikret Abdić Babo.
