Mi moramo da obavimo posao, mi moramo da usvojimo zakone, molim narodne poslanike većine da se vrate u svoje klupe, ovakva Srbija nikada neće pobediti, nastavljamo da radimo ljudi, mi moramo da nastavimo da gradimo Srbiju, nikada nas nećete zaustaviti vi ljubimci Aljbina Kurtija, možete samo da nas ubijete… uzvikivala je obavijena dimom predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić boreći se protiv kašlja i od bačenih jaja umrljanog belog sakoa.
Uz, naravno, one propagandne gluposti da je sve to maslo Kurtija koji je u dosluhu sa srpskom opozicijiom.
Još jednom je Ana Brnabić pokazala da je prava heroina Srpske napredne stranke: na zadatku da se i u Skupštini pošto poto stvori slika da je sve u Srbiji normalno nije poklekla ni pred dimnim bombama koje su neki poslanici opozicije aktivirali u skupštinskoj Sali. Ni pauzu nije dala sa se izluftira sala i strasti smire, kao što je to činila kod nekih prethodnih koškanja.
A taman je izgledalo da ničeg novog biti neće, čak je ova skupštinska sednica bila pomalo dosadna, bez uobičajnog uvređivačkog naboja. Vlast se bila nameračlila da usvoji gomilu zakona i dodatna zaduživanja kao da se u Srbiji ništa vanredno ne događa, i da tek na kraju konstatuje ostavku predsednika Vlade Miloša Vučevića kao da to nema baš nikakvo značenje.
A opozicija je, po običaju, delovala neusklađeno, neki opozicioni poslanici su se pojavili u sali, drugi nisu, opredelili su se za obraćanje medijima u skupštinskom holu.
Ništa nije normalno
A onda su, negde iz dela sale gde su sedeli poslanici Zelno-levog fronta, poletele dimne bombe i upaljene su baklje. Metoda diskutabilna, ali svakako efektna: za tren oka jasno je bilo da ništa u Srbiji nije normalno.
Bila je to reakacija iz nemoći na potpunu uzurpaciju državnih institucija parlamentarne većine koja se gaženjem zakona i prizemnim manipulacijama grčevito održava na vlasti. Predsednik Srbije i njegovi uposlenici izruguju se u lice ljudima koji protestuju na ulicama širom zemlje, studentima koji blokiraju fakultete, vređaju one koji im nisu po volji, dok je u toku najveća društvena pobuna u posleratnoj istoriji Srbije.
Poslanici Aleksandra Vučića znali su da će isterati svoje, da će po naređenju izglasati šta su predvideli pre nego što konstatuju ostavku premijera Vučevića. Ali nisu više delovali arogantno i nedodirljivo kao inače. Negde se u dimom ispunjenom skupštinskom zdanju nadvilo pitanje: da li ova vlast čuvajući interese pojedinaca vodi zemlju u kobnu radikalizaciju čije posledice ne mogu da se sagledaju.
