Eto nama umirujućih vesti: u poslednji čas, doduše, ali promptnim angažovanjem njenih najmoćnijih ljudi, zemlja Srbija ipak izbeže neviđeni blam, sramotu i katastrofu. Nad vascelom se državom, naime, bila nadnela užasna opasnost da se Vlade Divac lično naljuti na nju, čak i da se pomalo u nju razočara, ali je spontano formirani Odred Za Brze Intervencije, koji predvodiše lično predsednik Tadić, premijer Koštunica, ministar Stankovitj i ostali lideri zemlje, natčovečanskim naporom uspeo da spreči Najgore. Divac naposletku, elem, neće ni u vojsku ni pred sud, i sada su/smo svi srećni (osim isfrustriranih mastiljara iz vojnog odseka, kojima je utekla kapitalna lovina).
Eh, da; sve mi ovo budi stanovite nežne uspomene. Vlade je Divac gotovo pa moja generacija, svega je dve godine mlađi; sećam se dobro – zar je moguće zaboraviti?! – koliki je haos u mom životu napravio fakat da sam se tog turobnog 3. avgusta leta devetsto osamdeset i petog, najkasnije do ponoći, morao pojaviti na kapiji kasarne „Maršal Tito“ na beogradskom Topčideru, u kojoj ću provesti sledećih besmislenih i apsurdnih četiri stotine i kusur dana (ej!). Za to vreme, pretpostavljam, Vlade je negde bezbrižno pikao loptu. Enivej, u našoj je jedinici Nesvrstanoj Socijalističkoj Otadžbini služio i stanoviti Podgoričanin (pardon: Titograđanin), košarkaš uglednog prestoničkog prvoligaša, inače basketbolista osrednjeg kalibra, daleko ispod budućih Divčevih visina. Ipak, sama činjenica da je bio napredni profisportista bila je dovoljna da njegovo „služenje vojske“ bude neviđena farsa: u jedinici je bio samo „na brojnom spisku“, retko je svraćao u kasarnu, imao je slobodan izlaz kanda od 0 do 24h, automobil mu je bio parkiran nedaleko od kasarne, po gradu se bezbrižno muvao u civilki iako je to tada još bilo „protivzakonito“, čizme nikada nije obuo, uprtače nikada nije stavio, „lično naoružanje“ je održavao samo platonski, a straža, požarstvo, teren, smotra, metlisanje jesenjeg lišća, izvršavanje moronskih naredbi brkatih Starijih Vodnika Prve Klase i slične radosti soldatovanja ostale su mu trajno nepoznate, apstraktne reči. No, ne bih se čudio da je taj baja i dan-danas zagriženi protivnik „civilnog služenja“: „e, vala, mrčo, kad sam se ja moga’ pomučit u vojsku, vala mogu i drugi! No đe ćeš postat’ čo’ek i muškarac ako ne u vojsku?!“…
Kako god, naš Vlade Superstar nije morao da se pomuči ni za toliko… Je l’ to meni krivo što je tako? Taman posla: principijelni sam protivnik instituta „opšte vojne obaveze“ još od vremena kada se takvo protivljenje tretiralo kao teži oblik sociopatskog i antisocijalističkog poremećaja; u tom sam smislu vazda svjetovao svima zainteresovanima: ako ikako možeš da eskiviraš vojsku, učini to. Dobićeš na dar godinu dana života, malo li je? Što važi za sve druge važi i za Divca, i otuda se njemu u ovoj priči nema šta zameriti – zašto da gubi vreme na gluposti, ako već ne mora?! Samo, ključno je sledeće pitanje: dokle god neko mora u vojsku, kako je moguće da neko drugi, za koga važe isti zakoni, odjedared ne mora? I ko to, i kako, i s kojim pravom, i po kojim kriterijumima odvaja jedne od drugih?
Zanimljivo je kako se jedna bitna paradigma nije uopšte promenila od dana mog švejkovskog vojnikovanja pa do danas: i socijalističko-samoupravni sistem iz osamdesetih, i nacionalno-autoritarno-izolacionistički režim iz devedesetih, i nacionalno-(proto)demokratski poredak iz dvehiljaditih tretirali su vrhunske sportiste (i jedino njih) kao Ljude Posebnog Kova, kao Diku & Ponos Otadžbine, kojima se može progledati kroz prstiće sve ono što bi drugima bilo oštro sankcionisano. Otuda je uistinu zabavno proanalizirati aktuelni egzaltirani „prodivčevski“ diskurs naših političkih lidera, ali i obeućenih medijskih komentatora: košarkaški as se „višestruko odužio Otadžbini“, za nju je već „izvojevao mnoge bitke“… Ma, sjajno, delim oduševljenje, evo uzdižem ruke i veseo sam. Samo, šta bi bilo da se Divac bavio u životu nečim drugim nego igranjem lopte – koje je, doduše, bilo vaistinu vrhunsko, ali je i dalje samo to što jeste: igranje lopte? Šta bi bilo da Divac piše dobre romane, ili da je komponovao simfoniju, snimio vrhunski rok, džez ili etno album, da je član tima vrhunskih istraživača novih lekova ili ljudskog genoma? Da li bi se predsednik & premijer lično ovako angažovali za Vladu Tasića, Vladu Pištala ili onog Leskovčanina Stojkovića, vrhunskog genetičara? Teško. Pa dobro, zašto onda baš sportisti imaju takve privilegije? Zato što Srbija nije ljudski ni privirila iz jedne opskurne borbeno–patrijarhalne paradigme; suština sportske igre je borilačka, nadmetačka: takmičeći se Za Nas, Divac i drugari pobeđuju Neke Druge – recimo Hrvate usred Zagreba ili Amere usred USA, vid’ veselja… A ako Balašević ili Rambo održe trijumfalan koncert u Ljubljani ili Sarajevu, oni time ipak nisu „porazili“ tamošnju publiku, ako Albahari objavi roman u Nemačkoj i dobije odlične kritike, on time nije „ponizio“ nemačke pisce: u tome nema Pobednika i Poraženih, niti prostora za kolektivne egzaltacije. U umetnosti i nauci ima, doduše, isto svakovrsnog takmičenja i sujete, ali to se ne meri „egzaktno“, niti je Kolektivitetu lako da se poistoveti s nečijim odviše ličnim kreativnim postignućima, kao što to odnekud čini sa sportskim pobedama. A šta radi naš sumnjivi liberalno–demokratski establišment? Ništa drugo doli mediokritetskog titranja jednom otužnom mentalitetu, pridonoseći održavanju trivijalnog, inferiornog i arhaičnog kulturnog obrasca Borbenog Kolektiviteta nakostrešenog kontra Drugosti. Nije strašno što Divac o tome ne lupa glavu – strašno je što to promiče i svima ostalima.
