Osim vesti o epidemiji korona virusa i domaćih serija, obavezan deo TV programa su crna hronika i vesti sa estrade.
Tu se na komercijalnim televizijama vreme popunjava ekskluzivnim izveštajima o stanju duha u „Zadruzi“ i „Parovima“ i nestašlucima dokonih pevača i pevačica u samoizolaciji. Tabloidi, koji koordinisano prate ovu oblast, donose vesti o pijanim zvezdama koje krše propise o zabrani kretanja vozeći često pod dejstvom alkohola i bez vozačke dozvole koja je oduzeta zbog ranijih prekršaja. Policija je, na sreću, ovih dana neumoljiva, pa ne pomaže ni mito i ove avanture se po pravilu završavaju pogodbama sa tužilaštvom, kućnim pritvorom i visokim kaznama. Nedavno je takvo društvance pohapšeno u jednom beogradskom hotelu, jer je uz piće i pesmu, za vreme policijskog časa i uprkos zabrani okupljanja, dernečilo.
Naši poznati sportisti, po pravilu milioneri, koji su se vratili iz inostranstva su u nekoliko navrata kršili propise o karantinu i samoizolaciji, pa je pukla bruka. Čak je i predsednik Vučić opomenuo nestašne dečake uz poveliku dozu razumevanja, onako očinski, sa nadom de će ubuduće ozbiljnije shvatiti mere koje propisuje država.
U rijaliti programima dugo je sve izgledalo kao da epidemija ne postoji. Danas se ti programi samo razlikuju po jednom detalju, a to je da voditelji sa Pinka ili Hepija više ne sede sa zadrugarima ili parovima, već se poput Velikog brata obraćaju sa ekrana, noseći masku ili rukavice. Bizarna zaštita od kontaminacije posebnom vrstom virusa, samo mi je čudno kako godinama novinari ovih televizija nisu stekli imunitet na bizarne sadržaje.
U TV rijaliti izolacijama situacija je potpuno suprotna od manje-više tihe porodične atmosfere u kojoj već nedeljama živimo mi napolju. Tamo su eksplodirale porodične svađe, pršte nervni slomovi, pucaju homo i hetero ljubavi, a sve češće ima i nasilja. Oni koji pobegnu ili napuste šou govore o nedeljnim honorarima koji iznose od hiljadu evra pa naviše. Dakle, dok građani strpljivo podnose izolaciju i opasnost od epidemije, neki polusvet banči i luduje za ogromne pare prikazujući najmračnije primere rasturenih i disfunkcionalnih porodica, ljubavnih veza zasnovanih na interesu i agresivnosti sa nultom tolerancijom na bilo kakvu frustraciju. Kada jedan od zadrugara pobegne iz šou-programa, pa zatim na društvenim mrežama kači snimke na kojima duva nos u novčanicu od 500 evra, onda je razum rekao zbogom. Izvinite, ali zaista me zanima ko je toliki mazohista da sebe u izolaciji zabavlja primerom TV ludila u rijalitiju koji liči na zlatni kavez uz ozbiljne pare. Postojala je u jednom trenutku i realna etička dilema o nastavku ovih programa, ali je izgleda preovladalo mišljenje da su danas rijaliti programi naša autentična realnost. Možda će, prema najcrnjem scenariju, u slučaju globalne Apokalipse jedini preostali DNK materijal ostati samo u rijaliti programima.
Do ove tačke bi cela ova priča bila samo nepotrebno raspravljanje o ukusu TV publike. Međutim, baš kao i tokom devedesetih godina, potvrđuje se činjenica da osim političke kaste u Srbiji postoji estradna kasta koja nema dodira sa realnim životom. Ovde ne mislim samo na alternativna stanja svesti izazvana supstancama, već je evidentno da ukoliko nemate želju da idete uz nos vlastima, na estradi možete udobno da živite paralelnu realnost. Ukoliko želite da budete još zaštićeniji, podržaćete Vučića, pevaćete ili ćete se pojaviti na predizbornim skupovima, pročitati u kamere svoju podršku koju dobijete putem SMS-a i vaša fantazija može trajati koliko želite. Pink, Hepi ili Prva će vam omogućiti da budete pred malim ekranima, a RTS će vas pozvati makar za Novu godinu ili slično narodno veselje.
U svim apelima tokom epidemije, gde se građani pozivaju da budu disciplinovani ili solidarni, videćete glumce, sportiste ili pevače iz „stare garde“. Od oskudno finansiranih institucija kulture u Srbiji dobijamo besplatne snimke pozorišnih predstava, koncerata, filmove, pesme poput onih koje su nam poklonili Bajaga ili Bisera. Gledamo apele za ekološku osvešćenost jer je cela planeta ujedinjena pred globalnom opasnošću. To je za rokere.
Naša novokomponovana „elita“ ne kupuje i ne donira respiratore, ne volontira, ne obilazi stare ili ugrožene, već banči i, kad se obeznani, juri se sa policijom u doba policijskog časa. Od besplatnog materijala, starlete na društvenim mrežama kače fotografije sisa i dupeta, čisto da ih narod ne zaboravi.
Potvrđuje se dakle da se u Srbiji danas neprekidno kroz politički podobnu kvazielitu afirmiše jedan duboko pogrešan sistem vrednosti. Otud naziv ovog teksta, koji je pozajmljen od Cece, a euforično ga je tokom jednog gostovanja pevao sa umetnicom i Siniša Mali. „Didule“ je besmislen izraz kojim „oduvavaš“ tipove koji smaraju, pa se žargonski može prevesti sa „duvaj ga“.
U pitanju je duboka i suštinska poruka svetu, za koji je njih baš briga, jer njima je dobro. Do para su došli uglavnom bez velikog truda, pa neka ga duvaju oni što se nisu snašli, neka ga duvaju oni što su išli u školu pa sad kukaju, neka ga duvaju oni što se lože da će nešto da menjaju, nama je dobro. Hvala lepo i Didule, takođe!
