Jednom davno, bejasmo osamnaestogodišnjaci, moj je prijatelj, darovit crtač, nacrtao strip sa mnom u glavnoj ulozi. Bio je to rođendanski poklon. U tom je stripu neko ko se zove baš kao ja i izgleda baš kao ja pravio razne zvizdarije, recimo, prvo je mrvicama namamljivao golubove, a onda ih gazio, gazio… Krv i perje leteli su na sve strane. Moglo bi se reći da sam, kao lik iz stripa, bio prilično ozbiljno poremećen… A loše sam i završio: polažući vozački ispit – a tih sam dana i u tzv. stvarnosti polagao vozački ispit! – otvorio sam prozor automobila i pustio da mi duga kosa vijori na vetru sa spoljne strane; prošao je kamion i zahvatio moju kosurdaču, odrubivši mi glavu. Na vozačkom je sedištu ostala samo moja dekapitirana pojava, nalik kokoški u mesari…
Jesam li se naljutio? Naravno da nisam, strip je bio urnebesan, i verovatno najbolji rođendanski poklon koji sam ikada video. Okej, bio je nacrtan kao privatna šala, ali ne bih imao ništa protiv ni da je objavljen. Čuj, „ne bih imao ništa protiv“: bio bih oduševljen! Uprkos tome, to jest nezavisno od toga što je nivo „identifikacije“ koji sam osetio sa mojim stripovskim dvojnikom bio vrlo blizak nuli. Naime, u „stvarnosti“ nemam ni najmanje sklonosti da gazim golubove iz sadističkog zadovoljstva, a ne bi mi se dopalo ni da me prolazeći kamion obezglavi, pošto sam načelno skloniji tome da mi glava ostane na ramenima, gde se već sasvim odomaćila.
Čemu ova reminiscencija na davne mladenačke huncutarije? Samo u svrhu podsećanja na nešto što bi svako ko je funkcionalno pismen trebalo dobro da zna i odlično da razume: lik iz fikcijskog dela i ličnost iz stvarnosti nemaju nikakve obaveze jedno prema drugom čak ni kada „stvarna ličnost“ (voljno ili nevoljno) pozajmljuje elemente svog građanskog identiteta fikcionalnom liku. Ni taj lik ni njegov tvorac, to jest stvaralac umetničkog dela u kojem se ovaj pojavljuje, prema samoj „stvarnosti“ takođe nemaju nikakve obaveze. Samo od darovitosti i pameti umetnika zavisi hoće li poigravanje sa „stvarnim ličnostima“ biti manifestacija osobenog duha ili pak odraz puke banalnosti. Ako se i dogodi ovo potonje, nikome ništa: takva je umetnost dovoljna kazna sebi samoj.
Razume se da mi je povod za ova (očigledno uzaludna) opominjanja na sasvim notorne stvari tzv. slučaj Desanka, kao jedan od odvojaka tzv. slučaja Basara, a koji je pak najnoviji odvojak već hroničnog „slučaja NIN-ova nagrada“. A koji je već doterao do toga da nešto što se i dalje naziva Udruženje književnika Srbije, onako đuturativno, upućuje fatwu zločestom piscu, odmah i licemerno „tražeći pomilovanje“ za njega.
Kako je, dakle, moguće da odrasli i obrazovani ljudi, neki od njih čak i pisci, ne razumeju ono što je meni bilo jasno i kao osamnaestogodišnjaku: da „ja“ ne obitavam u onom stripu, nego da sam ja onaj koji strip čita, umirući od smeha? I da Desanka Maksimović nije izgubila svoju cvrkutavu čednost na stranicama Basarinog romana, baš kao što na istim stranicama nije ni, na primer, Ivo Andrić (a i još neki naši velikani i mališani „pisane reči“) izgubio čast? Što, naravno, ne znači da između „stvarnog“ i „izmišljenog“ ne postoji baš nikakva relacija niti interferencija (jer onda ne bi ni bilo zanimljivo), nego da ta uzajamna uslovljenost radi na mnogo osetljivijim i višesmislenijim frekvencijama od onih koje uspostavljaju oni koji ne razumeju i oni koji imaju razloga da se prave da ne razumeju tu složenost. Kada ne bi bilo tako, moglo bi se reći da su ubice karikaturista „Šarli Ebdoa“ učinile dobru stvar, braneći čistotu umetnosti (a tek onda i svoje religije) od mangupa koji su je zagadili svojim anarhističkim invektivama, ne poštujući tzv. osetljivosti ljudi sa posebnim potrebama, bilo verske ili estetičke prirode.
Pa ipak, najzabavniji deo „književničkog“ antibasarinskog i desankobraniteljskog saopštenija, iz mog subjektivnog ugla, dolazi na samom kraju, tamo gde Udruženi Književnici zdušno ustaju protiv nadiruće opasnosti od „teofilizacije Srbije“. Da sam umro dan ranije, ne bih ni znao da je moja davnašnja ambicija da postanem prosvećeni diktator tako blizu ostvarenja! Srbija se, dakle, ubrzano teofilizuje, a moje je samo da ne stojim na putu tom dražesnom procesu… Već sam ranije, doduše, iz usta jednog stabilno nestabilnog delije čuo da sam „kulturni hegemon“ i slično, ali ovo je jedan veeeliki korak dalje u pravcu apsolutizacije moje (doduše, fiktivne) omnipotentnosti.
Jedini problem sa tim „Teofilom“ je što se zove kao ja, izgleda kao ja, ima i mnoge druge spoljne elemente mog građanskog i profesionalnog identiteta, ali – to zapravo nisam ja. „Teofil“ protiv kojeg se bore Udruženi Književnici, Ninobojktaši, rodoljupci opšte prakse i slična čeljad fiktivna je ličnost. Površno podseća na mene, ali u bitno, suštinski „iskrivljenom“ izdanju. Neki ga iskrivljuju iz neznanja i tupoumnosti, drugi svesno, iz podlosti i pasjaluka. Ne bi bio nikakav problem kad bi taj „Teofil“ stanovao u romanu ili stripu; problem je što su nesrećnici njime prenapučili govor o stvarnosti, iz stvarnosti.
Mada opet, možda je tako i bolje. Nikada prijatelji ne mogu toliko da prenaglase tvoju vrednost koliko (u tom svojstvu samoizabrani) karadušmani mogu da preuveličaju tvoj uticaj i značaj. Dobro, ne baš moj nego „Teofilov“… Pravo da vam kažem, gledam na tog opasnog tipa sa sve većim strahopoštovanjem!
