Komentar
Bauk lešinarenja kruži Balkanom
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Depresija je najčešće prirodna reakcija na nemoć pred "praćkama i strelama sudbe obesne"
Nisam sasvim siguran da znam šta je depresija, ali znam da postoji i da ima svoju svrhu. Depresija ne raste na drveću, kao što ne rastu ni frustracije; ima tu neki uzrok toga razloga. Moderni šamanizam („Kamo sreće da je šamanizam!“, kaže jedna od mojih kćeri) depresiju smatra za bolest i prepisuje pilule za lilule u dogovoru sa farmaceutskim multinacionalnim korporacijama (cura je u pravu: lijepi naši šamani…). Ideja je da se uklone simptomi i to drži vodu dok majstori odu. Onda se naivan svet navuče na pilule, kao jedna poetesa koju sam poznavao: jedne pilule za dizanje (iz depresije), druge za spuštanje (spavanja radi). Kolega Majkl Her pominje tog jednog vojnika iz Vijetnamskog rata koji je u jednom džepu držao amfetamine, a u drugom barbiturate: downers da mu otvore put, uppers da tim putem krene. Otklanjanje simptoma ne rešava ništa; treba depresiju ili ukloniti ili – što je mnogo bolje, a često i jedino moguće – zauzdati.
Bolest? Nema te dr Temperans Brenan koja će autopsijom i analizama ustanoviti je li pokojnik bolovao od depresije; kao što nema šanse da otkrije kojim je jezikom pokojnik govorio za života. Nije baš sve bolest kao što to šamani tvrde. Šta ako je tzv. depresija pojava prirodna? Uskoro će – osim brige – za bolest proglasiti i tugu; kako čujem, na tome se već radi. Pogledajte radije u sebe: svane, kao danas (utorak) polumračan i odvratan dan; doznate po ko zna koji put da su ljudi pretežno ološ, da će ukrasti jaje ispod kvočke; da je entropija (naročito po takvom danu) ubrzana; da se stvari kvare, da je mleko sumnjivo, a ministri em lažljivi, em jeftino lažljivi; da je počela kampanja proglašavanja Jovice Stanišića za blaženika; da umiru dragi ljudi brže nego što bi se očekivalo; da je para sve manje, a računi su sve veći. Pa ko da ne padne u depresiju?
Znam da ima depresija bezrazložnih, onoga što se nekada lepo zvalo „melanholija“; ali i melanholiji se nađe neki uzrok, ako čovek pogleda u sebe, pa makar i Weltschmerz, ta nejasna i difuzna tuga koju je Mihail Bulgakov tako lepo opisivao – i poznavao, plašim se. Bilo je vreme kada su blesavi šlageri dovodili do talasa samoubistava među gospođicama iz boljih kuća („Tužna je nedelja“, ako se dobro sećam). Depresija? A da nije histerija od seksualne frustracije, frka sublimirana u civilizacijski prihvatljivi i poželjni pomodni oblik romantičarske slatke patnje? Ich liebe, ich sterbe? Uzgred: čini mi se da je histerija klinički iskorenjena, barem ona o kojoj su bečki profesori tada toliko pisali. Kanda je to imalo neke veze sa nejebicom, da prosti vaše lice.
Nego, vratimo se mi našoj depresiji i kako je zauzdati i upotrebiti za nešto korisno. Reklo bi se da tu adrenalin ima ulogu: iz sopstvenog iskustva znam da se depresija najbolje razbija zdravim nerviranjem; protestom, dakle. Jeste, sve je tako grozno i još gore, ali to nije razlog da se čovek sada zaroza i cvili. Šta je, bre, bando, šljame, lopurde, lažovi, splačine ljudske? E, nećemo tako! Nije ničija do zore gorela, pa neće, majci, ni vaša! Onda dolaze prostakluci koje umete i sami da zamislite i zatim izgovorite, znam ja vas. Davno sam predlagao da se na ekrane televizora ugrade brisači, kao na autobusima, oni malo jači, pa da čovek može da pljuje do mile volje; nisam naišao na razumevanje… Pogledajte u sebe i krenite da psujete: videćete da se depresija polako povlači i ustupa prostor zdravom gnevu; adrenalin raste i bez pilula i speeda. Imamo mi u sebi i speed i endomorfine, ne trebaju nam narko-dileri za to. Drugi i prateći lek od depresije bio bi da se latite nečeg korisnog: usisivača ili prljavog suđa; da popravite nešto što vam (zbog depresije) stoji danima nedirnuto; da odete u kafanu, među dobre ljude i lepe žene, davno niste (zbog depresije); i u tom smislu. Što reče pjesnik: „Ma, hajde, učini nešto! Ma hajde, pokreni se!“
Depresija je najčešće prirodna reakcija na nemoć pred „praćkama i strelama sudbe obesne“; ona Hamletova čakija tu ne pomaže, kao što je danski kraljević ispravno zaključio. Ima, naravno – i sada ću opet biti politički krajnje nekorektan – slučajeva kukavaca sinjih kojima je depresija tek izgovor da se čvare i žmićkaju u samosažaljenju koje je najstrašniji porok. Porok, ponavljam; ne bolest.
Ako je iz vas, onda je u vama i lek.
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Zašto toliko ljudi ima potrebu da „opomene“ da nije Noć veštica nego Sveti Luka? Misle li ljudi da su onda bolji pravoslavci?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve