Demoni u voznom parku

Nekada davno – duboko u prošlom veku – kad sam jošte bio mlad i naivan, zarobljen u Zlatnom Kavezu sedamdesetih, onaj je prostor ispred Vladičanskog dvora u Novom Sadu, tamo gde se sreću dve glavne šetačke ulice, znao biti po lepom vremenu iskorišćen za raznolike kulturno–zabavne aktivnosti. Bilo je tu svega, od dosadnog detinjarenja odraslih ljudi (na Zmajevim igrama), pa do sasvim suvislih stvari: tako sam, sećam se, neke pradavne letnje večeri baš na tom mestu slušao Đerđa Sabadoša, mađarskog džez-pijanistu; ništa više od tog vakta nije ostalo, ne znam više ni godinu kada se to zbilo niti bilo šta osobito o sebi iz tog vremena, a kamoli o ionako nevažnim nijansama „društveno-političkih prilika“, tamo negde u komfornoj žabokrečini dubokog titoizma: samo je ta Odozgo nadahnuta svirka jednog pomahnitalog peštanskog avangardiste transcendirala to „obično“ letnje veče, učinila ga nadvremenim. Sve drugo su ovozemaljske trivijalije. E, sad, da mi je neko tada rekao da će baš tu, na istom mestu – koje će za mene zanavek ostati mesto jednog uzbudljivog otkrovenja – neki budući predsednici moje države javno i ponizno cmakati ruke namrštenim popovima, rekao bih mu valjda da je lud; a i to više iz nekog sujevernog prastraha nego iz ubeđenja da je to sasvim nemoguće.

Gledam sada Borisa Tadića kako na onom istom mestu gde sam kao raspušteni klinac pohodio „Igre sa suncem“ (tako se to kampanjsko letnje kultivisanje valjda zvalo) zaneseno uranja u „očinsku“ šaku Irineja Bulovića, episkopa bačkog, i pitam se šta je to u čemu mi živimo, kako se to zove, kakav mu je oblik, kakva svrha i pravac kretanja, to jest da li je to, naposletku, nešto „bolje“ od onoga u čemu smo živeli u onoj već nadrealnoj Praistoriji u kojoj sam, onako zelen i željan svake Novosti i Drugosti, slušao lucidni obračun sa dirkama onog čarobnog Mađara? Sa jedne strane, ona Velika Besmislica kojoj se tepalo „socijalizam“ ili se na nju režalo „komunizam“ treskom je pala, i zapravo se nije čak ni razbila – jer bi to značilo da je bila čvrsta – nego se samo nekako skljokala, urušila se u sopstvenu nesolidnost, proizvoljnost, apsurdnost, u onu fundamentalnu i neispravljivu Urođenu Grešku s kojom je bila sklepana. I niko za njom nije pustio suzu osim ono nešto Ožalošćene Rodbine, u čiju se tugu ne bih pačao… S druge strane, u to su vreme neke stvari naprosto bile sramota, nisu se radile među svetom koji je držao do sebe, pa verovao on u „komunizam“ ili ne: sekularni životni stil i distanca prema lokalnom kleru te barem ironičan otklon od „paganskog“, prethrišćanskog pučkog sujeverja bili su stvar dosegnutog civilizacijskog nivoa, a ne ideologije i „marksizma-lenjinizma“ (koji već tada niko ozbiljan nije ozbiljno shvatao). A Ovo Nešto u čemu sada živimo – a nemojte mi samo reći da je to „liberalna građanska demokratija“ o kojoj smo onomad snatrili, ili barem nešto slično, jer nije; pre će biti da je eklektički potkontinentalni miš-maš u kojem dominira mutirana verzija blago uljuđenog „narodnjaštva“ – vreme je u kojem će nam jedan političar s građansko-demokratskog centra, obrazovan čovek mlađih srednjih godina, pridikovati kako je „sasvim normalno“ da se „crkva pita“ o svemu u društvu. Dobro, ajd’ i to što se pita, nego nevolja je u tome što misli i da raspolaže svim odgovorima…

Kome i kako ljubi ruku građanin, privatno lice i parohijanin Tadić Lj. Boris, posve mi je svejedno; što se mene tiče, ne mora ni da je ispušta pre večernje. Ali, da li je Srbija u kojoj će izabrani, demokratski predsednik države i reprezent svih njenih građana da malte ne kleči pred jednim „regionalnim“ šefom jedne od domaćih crkvenih zajednica (ako prevedemo ovu simboliku na svetovne institucije, mogli bismo zamisliti Tadića kako skrušeno ljubi ruku Bojana Pajtića pred ulazom u Pokrajinsku vladu; ludo zabavan prizor, nema šta…) ona i onakva Srbija za koju su glasali oni ljudi koji su glasali za njega? Na to pitanje smerni Predsednik ne nudi suvisli odgovor; ne nudi nikakav odgovor, ako ćemo pravo.

A za to vreme, na izrovašenim i do pre neki dan zavejanim drumovima one Realne Srbije, motorna se prometala smandrljavaju na sve strane, i ljudi ginu kao mušice (pošto nikako da nabodu trasu onog virtuelnog Veljinog šumadijskog autobahna). Evo, recimo, autobusi užičke „Rakete“ za kratko su vreme imali dva ozbiljna udesa, u prvom je bilo i žrtava. Da li su vozila bila neispravna, ili su šoferi bili odviše nestašni i užurbani, ili su drumovi bili ostavljeni u nevoznom stanju, raščivijaće se valjda Tamo Gde Treba. Nama je na ovom mestu zanimljivije nešto drugo: novine pišu, a niko ne demantuje, kako su šefovi „Rakete“ rešili da se ozbiljno izbore sa malerom koji ih je najednom poterao. Oh, rešili su da izvrše strogu i temeljitu reviziju vozila i personala? Ma jok, nije to: pozvali su popove da okade i osveštaju firmu i Vozni Park, valjda da isteraju Demone koji su se nastanili u njima?! E, ako to ne pomogne, vaistinu ne znam šta će…

Pa ipak, budimo ozbiljni: šta je tu sirota „Raketa“ kome skrivila? Ta, nije li ona samo jedan (u mozaik sasvim uklopljeni) komadičak države i društva u kojem je vaskoliko bajanje odavno najlegitimnija životna strategija?! Drugim rečima: zašto bi šoferi i automehaničari morali da pokazuju viši stepen civilizacijske svesti – na kraju krajeva, elementarne pribranosti i suvislosti u javnom ponašanju – od predsednika svoje države? Pa i njega je Irinej samo malko osveštao, kad bolje pogledaš.